Капорова „Хроника изгубљеног града“
Био сам на путу. На два места у исто време. Водио ме пријатељ, страну по страну. Хвала му.
Стигао сам назад. Празан. Љут. Био је то тежак пут. Водио ме пријатељ, у манастир. Само одатле могао је да ми покаже свој град. Своје Сарајево.
Ево, враћам филм. Слику по слику. Све су мутне, од сенке манастирских чемпреса, укрштаја народа и вера. Све су бледе и бескрвне, од умора потеклог од гомилања мржње, лудила и смрти. Водио ме пријатељ, причу по причу. У једној од њих сахранио је своју мајку. Опет, у другој, гледао је како се убија љубав.
Још сам више празан, још више сам љут. Суочен са контрастом, између устајалог манастирског мира и исповести овог мог пријатеља. А њему је сад лако, дружи се са својим прецима, са убијаним пријатељима и непријатељима, са познатим и непознатим Сарајевским фацама и фриковима, занатлијама и кафеџијама, што усахлим, што обезглављеним.
Пријатељу, ништа се променило није. Осим што разумем колико ниси смео да волиш свој град, колико си имао разлога за то. Твоја је књига само још једна тужна исповест вечитог дечака о неузвраћеној љубави.
Са овог пута нема лепих успомена. Као ножем урезана, дубоко у свест, директно у мозак, само истина да сам и сам био ту, у то време, у тој генерацији. У том делу света, где је смрт била вреднија од живота, а живот тежи од смрти.
Пријатељу, једино што знам, повешћу своју децу на тај твој, сада и мој пут. Не вреди да се прича, ил' препричава. Нека прођу, виде твоје слике, својим очима. Само тако, постаће бољи људи, и од тебе и од мене.
