Прво фруштук, ондак на пут...

Приче мојих мисли путују...

Немири, свемири, авиони, камиони,

неонске рекламе, форе и фазони,

про ет контра, волта ЏонТра,

крвна зрнца од белца и црнца,

вести из несвести...Или можда лудости,

Приче мојих мисли трагају...

Потрага се наставља на http://mikser.blogograd.org/...

Глуво доба (Serbian manifesto)

Ишао сам код доктора, здрав, да ми каже, да ћу бити здравији.
Чекао свануће, у сумрак, да ми буде светлије.
Сит мајци плакао, да ме надоји.
Штетио сам своју корист, да се штетом окористим.
Кровио сам кућу, од почетка, знајући да је с краја.
Делио сам се цео, да се смањим на безмер.
Просио сам, богат, да се бедом направим.

Ишао сам путем, од рампе до рампе.
На свакој се сагнуо, да бих био вишљи.
И кад сам клекнуо, ишао сам брже,
док нисам легао. Тек сам тад полетео.

Гледао сам око себе, и видео само себе,
где продајем моје данас, за све кол'ко вреди,
и залажем сутра, проклет од тог сутра,
што сам га, алав, проћердао.

Радио сам, лењ, да бих био раднији,
учио  сам, глуп, да бих слушао...
Читао сам, да пронађем веру,
нашао сам неверу, ето то сам нашао.

Нисам се помолио, да се не предомислим,
да се не поистиним.
Да се не прочујем и не провидим.
Нисам се помолио.

Откопао све сам старе,
беле пчеле, аскурђеле,
морао сам, да се кости проклетника,
саме, по јамама, не преметну.

Све сам, децо, учинио.
Стид сам појео, док заставу сам љубио.
Сад вас водим, да ме упамтите.
Да се с пута никад, али никад више,
Не сјатимо кући...

Путујемо, најзад. Мењамо неба,
земље и кошаве, нестигла јутра,
брда и планине, недотекле реке.
Све за нешто, то нешто од ништа.

Путујемо, а да да Бог, да ће бар један од нас,
некад, бар некад, бити добар, к'о да је од нас,
бити храбар, велик, јак,
бити смео, да се само једном, осврне.

Стижемо, ту где смо давно стигли,
да будемо, то што нисмо били,
волимо, то што не знамо,
испаримо, па се горе преселимо.
Горе, где ничег нема...Како кажу.

Само ме послушај (18+ :) )

Успори ме,
сад, баш сад,
кад скупљаш слатку со
са мојих прса.

Не диши, стани,
не суши капи зноја,
нек клизе, лагано,
низ моја леђа.

Не жмури, гледај.
Широм отворене очи
могу разумети
моју машту.

Пусти ме,
пусти да се љуљам,
то је колевка,
колевка...

Дигни ме, спусти ме,
дигни ме, спусти ме,
загризи мој длан.
Напиј се из линије живота.

Ако сад
заријеш нокте
око моје кичме,
постаћу ствар...Или биљка.

Положићу дах
уз твој образ,
спустићу образ
на твој дах.

Водићу воду
до извора,
ћутаћу,
као да сам на дну мора.

Покрићу се, као увек,
осећањем лопова,
лицем мангупа,
бићем кривице...

Бићу ти уморан,
бићу ти захвалан,
бићу ти све што сам обећао.
Твоја биљка. Само твоја ствар.

Ових дана

Посматрам ових дана. Углавном раде лопате, оне велике, за снег.
Тако и комшија јутрос откопао ауто. Додуше, кренуо да скида снег са бокова, тако да је скоро завршио кад је видео да ауто није његов. Помислих, мора да га је крваво зарадио, кад не зна ни где га је, пре снега, оставио.
Слушам ових дана. Госпођа Бранка Прпа (Жена убијеног Славка Ћурувије, „ж“-није случајно велико у овом случају, већ само израз поштовања њеној снази) , рече како је „...демократија сложена, важна...“, тако некако. И да наша власт „...окривљује народ за све што не ваља...“,  да је то подцењивање интелигенције народа. Каже она како се власт заборавила. Нема ту ништа необично, доказ је мој комшија.
Читам ових дана. Оно што увек ваља-Политикин Забавник. У „Јесте ли већ чули да...“ кажу следеће:
“Према грчкој митологији, од Пандоре је потекао цео женски род“. Додајем-од њене кутије настала је женска ташна.
„У Спарти је око 400. Године пре наше ере живело око 25.000 грађана и 50.000 робова“. У Београду  око 2.400 година касније живи пар хиљада грађана, а допуну до 1.2 милиона чине заблудници, специјална врста робова-зомбија у сталном стању заблуде.
Каже још „Фоке могу да спавају под водом и да израњају на површину да би удахнуле, а да се не пробуде“.  Ок, а ја сам помислио да су и народни посланици настали од мајмуна.
Има  ова:“Током акције сакупљања свих непотребних лекова у енглеској покрајини Кент, само у једном дану сакупљено је стрихнина довољно да усмрти целокупно становништво Источног Кента.“  Их, чик нека у Србији неко направи сличну акцију. Непотребним бенсединима (и јаче) могла би да се успава планета. Осим мог заборавног комшије, и наравно, народних посланика. За њих не постоји довољно добро средство.
„Змија нема чуло слуха, а вибрације у ваздуху осећа помоћу језика. Због тога непрекидно палаца језиком и „ослушкује“ околину.“  Ето ти га сад. Онда испада да женски род не потиче од Пандоре, или је можда она била змија.
Штедим струју ових дана. За здравље баба моје деце. Хтео бих у то да верујем, а да ме деца не провале.
Не пишем ништа ових дана. Све је лично. Покушавам, али речи саме погужвају папир. Стиде се од комшије, госпође Прпа, од Пандоре, фока, змија и лекова. Плаше се од народних  посланика, садашњих и долазећих, и од баба, деце.

БГ снег

А што баш бео? Гледам га, кроз прозор. Гомила се по крововима, колима, исијава бело преко дана, баца стидљиве одсјаје потуљених уличних лампи ноћу.

А шта да је плав, модар. Београд би био Венеција. Кола, к'о гондоле, развозиле би људе уличним коритима. Без таласа, само шкрипа сувог мора. Тек понегде флека асфалта, да се зна да није дубоко. Градски аутобуси, к'о крузери, пристају где стигну, да покупе шта стигну. Да је плав, чистили би га веслима уместо лопата.

Или црвен? Боје листа божићног дрвета. Како би било добро гледати га ноћу, како се, лажно врео, спушта на град. Расут к'о жар, терао би људе са улице у страху од прогоретина. Било би лудо да је црвен, онако, на радост. Најхрабрији би га склањали жарачима или машицама, знајући да је то узалуд.

Можда зелен, зимзелено зелен. Београд би био парк. Санкање по леденој трави. Власници паса највише би уживали, њихови љубимци нуждили би се где год им се хоће. Чистили би га само радници градског зеленила, па ни они не би склањали све, остављали би један слој траве.

Не би ваљало да је браон. Бљак. Београд би био као оне бање са лековитим блатом. 

Сад је прост-бео. Само да би за коју недељу постао сив. Прљав. Обојиће све сумором, и тих пар дана отапања све ће бити бљузгаво, мокро. Као да ће исисати мисли свих ових људи око мене и њима се помазати. Гураће се да на силу уђе у препуне шахтове, безуспешно. Пролећно прање.

До тада, Ушће ће оковати улазак Саве у Дунав, Победник ће немо сведочити, као кум. Ђаци неће бити ђаци, макар недељу дана. Постаће професионални хватачи зјала, захвални министру просвете што им је оправио још један распуст. До спасилачког пролећа, сви ће бити натронтани, спори и незграпни, ушаловани и поткапани, к'о нинџе. Неки ће возити, нагло кочити и правити хаос, други ће седети кући уз фуруне, та пећи или радијаторе. Трошиће се кувано вино, турске серије где је главни неки Угуз или Утур, тако некако, бесмислено свакако.

Падаће нове дозе избељивача. Овај је специјалан, жене га не могу отварати и мирисати неодлучне, пошто све знају шта неће, али ваљда ни једна шта хоће. Благо њима.

Мушкарци ће се јуначити са лопатама. Са колима по узбрдицама.

Било би лепо да пада сваке године, неке друге боје. Снег, у Београду.

Одох до пијаце

Да ли знаш да сам готов?
Да ме нема? Већ од сад.

Пожелиш ли да ме видиш,
имаш зраке, покачене,
ту, чим уђеш, огрнуте,
са мојим капутом.

Наталожен, још се трза,
ваздух ноћи у собици,
удубљен у душеку,
где сам, пружен, јео сан.

Запну ли ти врата,
глупа врата, бар понекад?
Моја нога, ни из чега,
углави се, к'о случајно,
да те сети, опомене.

И у окну, баш у стаклу,
разливен сам, свудастран,
па кад гледаш низ улицу,
видиш само леђа разних,
све их водим сад од тебе,
њихова сам сенка, ходам.
Саплићем их, да те видим,
мрштиш ли се, ил' се смејеш.

У капљици твога сока,
твоје чаше.
Оно горко, најгорчије.
У сваком облачићу,
твоје цигарете.

У твом даху, и мирису,
твојој сузи, без повода,
одједном и изненада.
Стижем све, а нема ме.

У теби је моје место,
усечено, урезано,
савршено а нестварно,
Да те боли сваки траг.

Можда мислиш да ме видиш?
Ил' посумњаш да ме знаш?
Себе лажеш успоменом,  
Отиш'о сам...умро...сам.

Партократија-владавина овнова


Партократија.

Navodno demokratsko uređenje u kome se prava vlast ne nalazi u institucijama države već u rukama političkih partija. Iako u demokratiji uvek neka stranka ima većinu u vlasti, pravu partokratiju karakteriše činjenica da tu vlast niko ne može da kontroliše jer i svaki šraf u kontrolnom mehanizmu čine partijski ljudi. Sinonim: Srbija

Институције државе? Власт? Контрола?

Мислим да постоји велика жеља код мојих савременика да разумеју, а понеки и да објасне шта се у овој земљи дешава. По мени, свако стање, па и оно тренутно, затечено стање, само је природна последица претходних дешавања. Што је боља анализа претходног, времена, јаснија је слика садашњости. Питање постаје реалност, вештина, интерес онога који анализира, а и онога ко "наручује" анализу.

Читам такве анализе. Последња је била у Блицу. Готово да је све речено. Међутим, одмах се нуде рецепти и решења, а да нема помена шта је уопште довело до ситуације, за коју су сви у стању да се згражавају, оцрњују и мраче. Тако да и "лекови" који се нуде, гађају насумично, па ако погоде, добро је, ако не, па ником ништа, али бар смо пробали. Мислим да је такав облик неодговорности врхунски продукт саме Партократије, и показује свест креатора друштвеног живота, дешавања и померања. Неки би рекли да је и та неодговорност проистекла из неког "домаћег васпитања", понашање понето из сопствене куће. Можда.

Избегавање да се суочимо са реалним чињеницама, само указује на општу незрелост. Још горе, примена разноразних "рецепата" и гутање "експерименталних лекова" показује да смо потпуно трансформисани у такозване инстант потрошаче, скуп људи који нема времена ни за шта што му је наводно јако важно, а све хоће сад и одмах.

И поменути чланак, у коме има доста "погодака у мету" (тако ми је и привукао пажњу) избегава да јасно обележи суштину узрока. Партије, које су навизиране, само су привид. Њих све чине људи, креатори програма, платформи и шта ти ја знам. Свака партија, бар код нас, по дефиницији мора да има лидера-овна "пробијача", намагнетисаног за привлачење бирача, миљеника медија. Лидер око себе има "свиту" поданика, а они се распореде у више нивоа. Сваки степен ближе газди, значи више привилегија, могућности да се "минули крвави рад" и жртвовање компензује. То је чувени пирамидални систем, само не по узору на Египатске пирамиде, не. Оне су ту више хиљада година, непомичне, саграђене од милиона камених блокова, готово истог облика и димензија, исте врсте камена. Систем код ког скоро и није битно који камени блок се налази на ком месту, колико су сви исти и подређени једном циљу. Они најнижи блокови носе највише терета, али су зато најзаштићенији од сунца, ветра. Они највиши, само треба да покажу смер.

А како је то у српском пирамидалном систему. Врх партије? Па има их два. Како? Лепо, један је видљив, експониран, по мугућству благоглагољив, други се никад не види. Тај је неки "спонзор", "тајкун", финансијер, све оно чије интересе партија де факто заступа и треба да спроведе, тако да све остане исто, само да се његова финансијска и друга "имовина" повећа или бар заштити. Осим ових невидљивих, постоје и други облици прикривеног деловања неких центара моћи. Понеке партије, потекле из прилично сумњивих по питању финансирања, невладиних организација постоје и даље, чују се и виде. Очито да њихови спонзори и даље финансирају, готово је несумњиво да су то ино-спонзори, па опстајање њихових партија показује да они још имају одавде шта да покупе, посао није још завршен.

Ово би биле "двоглаве" партије, или аждаје. Има и једноглавих, вероватно, али пажљивим посматрањем понашања њихових "овнова" види се јасно да су те партије у функцији ових двоглавих, па како која се "удала". Нема ту много високих математика, зарад простих "отпадака" од колача власти, готово мрвица, стављају се у службу неки пензионери, неки покрети, неки синдикати, неке партије којима је сво чланство у једној општини, у најбољем случају у једном граду.

Вратио бих се на "пирамидално устројство" партија. Врх, или врхови, стоје на нижим нивоима. Само врх се "види" и "чује". Ови испод, што носе врх, толико су у ствари беспризорни и безначајни, да нико живи и не зна да они постоје. А постоје. Њихов "квалитет", онај људски квалитет, стављен у функцију врха, очито да ни то не постоји. Постоји климоглав, када је врх ту, и када он прича. Врх није ту да слуша, већ да износи своје планове, идеје, визије, кадровска решења, а остали нивои пирамиде, као некад они кучићи-играчке који су стајали на задњој полици аутомобила, са покреном главом, па кад ауто наиђе на рупу, а они климају. За разлику од Египатских пирамида, овде је сваки нижи слој много гори и слабијег квалитета од претходног. Па како то да не тону? Како да се не распадну? Неће се распасти, пошто је систем двоглав, она друга глава је ту да води рачуна о томе да се та пирамида не распадне, или распадне на крају крајева, али он о томе одлучи, када, како ће се обавити распад. Просто, ако има логике.

Као што наше друштво има неограничен таленат да обесмисли неки систем или значајну категорију, тако и овај, само нама својствен, систем партија сада почиње да надраста самога себе. Неки експонирани врхови, временом проведеним на власти, почели су да верују да им онај врх "из сенке" више и не треба. Па почну да се "копрцају" и "шарају" наоколо, с једином жељом и потребом да се лични интереси очувају, можда понекад и остави неки "траг" у времену, да су били "нешто". Ево и примера: "Zato i imamo situaciju da se ukrug vrte jedni te isti lideri, uključujući i mene".

Узгред буди речено, ја никог од својих пријатеља не знам, а да је члан неке странке? Тек понекад, чујем за неког, преко неког, да се учланио у неку партију, нормално да би био неки инспектор, или директор неког вртића. А све више чујем да је неко "скинут" однекуд пошто није био "члан", а није хтео ни да се учлани. Остао човек свој, али постао беспослен.

Кажу, завладала је партократија. Као, извршена је потпуна "депрофесионализација". Све неке тешке, дугачке речи, али нигде нема суштине ствари. И све је то, као пало с Марса, као да и нема везе с нама. Чему то дистанцирање? Зашто се ламентира над судбином младих људи у Србији, што им се отворено не каже шта се дешава?

Све чешће чујем флоскулу: "Ми извозимо памет". Цврц, ми је не извозимо, него поклањамо, пошто нема готово никакве користи од тога, осим за те младе људе (ако успеју да се снађу) онај ко извози. Кул, даривање је знак великодушности. Дарује се, онда када прелива, кипи, а ми мора да смо бесконачно великодушни, пошто дарујемо у време опште наше беде. Знам пуно случајева, где људи који су дубоко у пензији имају неки посао и раде. Немам ништа против тога да пензионери раде, али у нашем случају то је класична злоупотреба ситуације. Ти пензионери су дошли да раде тај посао прво зати што су послодавцима "јефтинији", раде за мање пара него што би неки млади човек радио. Пад цене иде и из тога да се пензионер ангажује по "магловитим" правилима-хонорари, уговори и слично, а и сама чињеница да већ прима пензију, спушта ниво ове апанаже са стране. А учинак? Е то већ иде мало теже. Ту долази до изражаја ауторитет година, седе госе и искуства, где нема питања о учинку. И тако, форма је задовољена, позиција попуњена, све изгледа у реду, а у суштини ништа није нормално. Тако се праве тимови, са 2-3 пензионера и једним активним човеком, који "запушава" све рупе и празне ходове чланова тима, практично ради и њихов посао. И ту би као сви требали да буду сретни и задовољни? Посао трпи, пошто нема адекватног рада, онај "млади" трпи пошто вуче још њих на грбачи? Зашто? Похлепа? Не мора ни то да значи, често и ти пензионери парама које зараде помажу своју незапослену, или беспослену децу. Плаћају разне "рачуне" из своје сопствене младости. Правили су размажену децу, па сад морају да финансирају тај свој пропуст. Шта би било кад би се донео закон, по коме пензионер не може истовремено да ради и да прима пензију? Мора да изабере. Људска права му нису ограничена, али примања јесу. И тако да послодавац који ангажује пензионера плаћа дупло више дажбина него да ангажује некога коме је по природи ствари тај посао најбоље поверити? Колико би се радних места одједном "отворило" у Србији? Има ли нека анализа тога. Мали корак за почетак.

Или рецимо, професори. Раде по школама, на факултетима. Има професора који своје студенте никад нису ни видели, чак ни на испиту. Немају времена, морају да одраде "послове" које су добили "приватно", замољени су да "помогну" на пројектима. Читави тимови професора буду понекад ангажовани "на важним државним пројектима" као нека врста контроле, саветовања и слично. А у ствари, све се своди на "утеривање пара". Тако да професори нити раде са ђацима, нити врше те контроле и саветовања, све се своди на формално, у најбољем случају. О тим "пословима" ретко да има неких писаних трагова, увек се нађе "најбољи модел" по коме се они ангажују. А не ретко, ти екстра послови отворе читав низ нових могућности да се још више заради, на протежирању ("кога ти ја пошаљем, тај је најјачи", и сл.). За то време ђаци дрежде, заказују им испите недељом, увече у 7-8 сати ("једини тад има слободна сала", ха), и свима као лепо. А ништа није лепо. Деца виде шта и како се овде ради, и свесни су да имају јако мало избора, а што је најстрашније ни један тај избор им не зависи од тога што уче. Један је избор да се учлане у неку партију, за то им школа апсолутно не треба, или да се запуте преко, где је већи проблем пара за одлазак и почетак, чекање "добре воље" неког чиновника из неке амбасаде и сплета околности по којима такав профил "њима тамо" треба, него да се нека школа заврши. А зашто се не пропише да професори морају да раде свој посао? Не могу да "тезгаре". Ако хоће да тезгаре, нека оду с факултета, запосле се тамо где је "тезга" и направе места онима који хоће да раде као професори. 

Мислим да би са пар пажљивих потеза врло брзо и лако могло да се уради оно што маса њих декларативно истиче, а то је више радних места и запошљавање. Србија је, као, у фази "либералног капитализма". Није него. Србија је у фази транзиције. Ма јок, то су само ублажавања чињенице, да је Србија у фази благе анархије. Рафинирани облик безвлашћа, које није тотално, али дозирано таман толико да траје. Тоне, али контролисано. Није "анархија" прејака реч, па овде може и да се деси убиство, пљачка, отимачина, а да се све релативизује ако "оде предалеко". Да се ублажи, прикрије, да се развуче да траје док не постане неважно и бесмислено. Земља је продата, у поседу је пар људи. Продата је и будућност земље, не само кроз задуживања код страних банака и фондова. Продата је кроз младе људе који одлазе, без трунке идеје да се некад врате. од те трансакције продаје, корист има пар "овнова" што видљивих, што невидљивих.

Веровало се да је пети октобар био промена на боље. У првом тренутку, периоду након тог преноса власти, и било је тако. Потом је убијен премијер. Одстрељен, као зец. Па су се појавили неки, што су много плакали, зато што је убијен премијер. Данас је све очигледније да међу њима има и оних који су плакали на силу. Земља се уситнила, локалима су завладали мали локални богови. Све поче да личи на античку грчу, где се све вртело око града. Град је био држава. Толико је све постало неозбиљно, да се дешавало да се не зна ко је коме на ком нивоу власт, а ко опозиција. То траје и даље. Сада се премијер који је већ убијен, поново убија, против свих закона природе. У Србији се сва енергија троши на одвраћање пажње од суштине, од проблема. Такав енергетски биланс доживљава своју перфекцију, а само неколицина се стварно греје. Остали су своје место нашли у причи "Благо сиромашних" од Габријеле д'Анунцио. Он тамо каже "Опсена је благо сиромашних".

Јесмо сиромашни. Духовно, културно, неписмени смо. Све остало што смо, неморални, непоштени, покварени, чак и зли, без образа и части, све проистекне из неписмености и некултуре, сиромаштва духа, незнања и непоштовања знања. 

Иду опет неки избори. Овнови ће да се забаљају, на рачун неписмености сопствене нације. И сви које знам, кажу исту ствар: "За кога? Сви су исти, нема ту никакве промене...". Па изгледа да је и она енергија, што је помињана раније у тексту, дошла до пред крај. 

И стално се питам, да ли Европа, то оличење свега "доборг" и "вредног" има благу представу о томе какво је ово друштво, које 'оће-неће у свом колу? Наравно, јасно је да Европа "игра" неку своју игру, да је то 'оће-неће само маска зарад неких других циљева. Али ризике које наше друштво "носи", а спремно је сваког тренутка да их распрши свуда око себе, не верујем да су схватили озбиљно.

Још ко зна колико времена мора протећи, да би овде сутра стварно било боље од јуче. Овде се "боље" осваја борбом генерација. Само писменија генерација има шансе. Најгоре су власти које подстичу заглупљивање сопственог друштва, ускраћивањем образовања и нових сазнања. Најбоље власти промовишу знање, учење, образовање, ширину видика и слободу мисли. А најбољи у најбољима то не крију. Најгори и јесу најгори, зато што су спремни и да убију најбоље.

Очито је да овде влада безнађе. Није лепо што се ни једна власт тога не стиди. Лепо јој је у партократији. Пирамида, а нема везе са Египтом, масонима и слично. Децо, ваша кућа је продата, не морате око тога много да се цимате. Гледајте шта ћете и како ћете. Учите, читајте убијајте се од конзумирања знања. Будите посвећени себи и томе што радите. Морате сами створити опсену, да би били богати. Ови "матораћи" су и то продали.

 

Пљуге и равнотежа

Поскупеше пљуге.  Нису одавно. У ту част, да „заварим“ сад једну...

На рачун тог поскупљења, требало би да нешто истовремено појефтини. Да у збиру буде нула. Да се очува равнотежа. Није обавезно да и поскупљење и појефтињење буду изражени у истој јединици. Нешто „скочи на горе“ у парама, нешто друго „падне на доле“ можда у парама, а можда и у некој другој „валути“.

Шта би могло да појефтини паралелно са поскупљењем пљуга? Нешто у вези пушења? Или здравља? Види ли се то уопште? Пре изгледа да се појефтињење „размаже“ по мору вредности. И свима нам изгледа да се ништа ни не дешава, промена је толико мала, да је занемарљива. Али, то само тако изгледа.

Важно је то што су поскупеле пљуге. Много људи троши цигаре, трпе и они около што не пуше. Много њих опет мора да размисли и одлучи, да ли да наставе или да батале. Мало њих и батали, они су на добитку, плус они око њих што су их „трпели“.  Ето, то је неко „појефтињење“. Само, и даље постоји „вишак“, на страни поскупљења, још нема равнотеже...

Где још оде разлика у цени? У касу државе, ваљда. Пљуге су „државни“ ресурс, бар тако сам учио, пљуге, алкохол и још по нешто. Па кад пљуге поскупе, ваљда би требало да држава појефтини. Њој би то било најлакше, због вођења касе. Али у овом систему вредности, то је немогуће. И то је очигледно, огромном броју људи. Нема равнотеже...

Коме још буде боље, кад поскупе пљуге? Бебама, бабама, шљакерима, ђацима, студентима. Можда шверцерима, дилерима? Глумцима, писцима? Онима што немају посао, онима што имају посао а не треба им, има и таквих?

Не верујем да ћу да баталим пљуге, мада знам да треба. Урадићу то кад не будем имао избора. Себично, зар не? Можда ни не стигнем да их баталим, али ме много више нервира што ћу здушно да учествујем у ремећењу „равнотеже“ и то на ону, потпуно непознату страну. Радићу у корист своје штете вишеструко.

Она што сам је „заварио“ на почетку, изгорела, сама од себе. Боља варијанта, ионако су ми „с“, „д“ и „ф“ на клавиру фелерични од прогоретина.

...

Ђерам. Стојим на семафору, чекам зелено. Прилази један од оних, што „раде на брисаћи“. Немој, не дирај. Пита за сићу. Неам сићу, хоћеш пљугу? Гледам у кутију, има 3 комада. Ево ти све. Он срећан, навикао једну или ни једну. Ја срећан, радим на себичности. На равнотежи. Подривам систем вредности.

Ја имам таленат (1)

Добар дан, или добро вече, како год, зовем се Пера Перић(*) и долазим из...у ствари одавде сам, немам потребу да долазим, пошто сам већ ту, одавно...Пријавио сам се за овај Ваш шоу, пошто знам да имам таленат. Нећу Вам ништа певати или играти, не умем да радим стој на рукама и пијем воду истовремено...Немам дресираног питона ни парапсихолошке моћи. (Један од чланова жирија већ се спрема да базује...) Видео сам да Вам се више допадају ретки и неуобичајени таленти код кандидата (...онај члан одустаје од базовања, али полако, као да се још увек двоуми...) па сам решио, ако ми допустите, да Вам покажем мој таленат, верујем да је интересантан.

(*) Право име и презиме није познато ни редакцији, то је ирелевантно... 

Имам само један мали проблем. Не знам баш најбоље како да Вам прикажем то, пошто је мој таленат део мене самог ( жири ? шта овај хоће, гунђају... ). У ствари, ја овакав какав сам, ја сам таленат. Да. ( жири га прекида, пошто и публика почиње да се мешкољи... "Перо хоћете ли нам ви рећи нешто конкретно?" )

Мој таленат је да мислим својом главом! ( из публике испаде пар неповезаних звиждука...) И сем тога, због свог талента ја сам стално и свугде у проблему. Али не бих да вас замарам својим проблемима, пошто Ви од мене очекујете да Вам демонстрирам свој таленат. Можда би било најлакше да Ви мене нешто питате, а ја Вам одговорим, тако што ћу мислити својом главом, и рећи Вам одговор. Како да то проверите, у томе је фора. Како да будете сигурни да сам за одговор применио свој таленат...( публика почиње све гласније да негодује и тражи од жирија да одстране овог кандидата, а чланови жирија се међусобно згледају пошто ни сами не знају шта да раде са њим...)

Размишљао сам које би то питање било, за које би Вам ја дао одговор, али такав да се ви уверите да је резултат мог талента. Можда да ме питате нешто...( жири је већ у нелагоди и осећа да треба да прекине читаву ситуацију..."Перо, ваша је прича интересантна, хммм, али овај Шоу ипак има нека своја очекивања од кандидата...како да Вам кажем, тај Ваш таленат мора бити нешто опипљиво, па видели сте претходне кандидате"...публика, у знак подршке жирију спонтано почиње да тапше ). Можда ме питате, на пример, да ли сам ја нормалан? ( у том у публици почиње гласан смех, са више страна, и некако читава атмосфера поче да бива мало веселија и опуштенија ). Ето, питање је једноставно, а и мој одговор има само три опције-да, не и не знам. Одговор "не" вероватно, после мог представљања би по Вама био једини исправан, одговор "не знам" би био симпатичан али тај одговор и не показује да имам неки таленат, зар не. Једини одговор за који Ви верујете да је нетачан, то је одговор "да" ( хмммм...поче да влада тишина... ).

Ако ја одговорим на Ваше питање, да ли сам ја нормалан, са "да", имаћете пред собом некога ко за себе, поред свега и упркос свему ( београдска филхармонија :) ) хладнокрвно тврди да је нормалан. Тако нешто овде одавно познаници не мисле, једни о другима, а камоли незнанци. Сем тога, није поштено да ја за себе мислим да нисам нормалан, и то само зато што мислим својом главом...( жири: "Чекајте, чекајте...дајте и да ми нешто кажемо...ево, који је ваш одговор?" ) 

У том тренутку се и Пера мало жецнуо и замислио. Као да му је кроз главу прошао читав низ ситуација у којима је мислио својом главом и сходно томе и реаговао. Као да се сетио тренутка када је изгубио посао, викао на комшију што пљује по ходнику зграде, свађао се код сина на родитељском зато што је мали кажњен јединицом а да и није био тај дан у школи, сетио се ТВа који је престао да гледа, радија и новина које више не конзумира, сетио се свих својих пријатеља које је због нечега критиковао, па сад више и нема пријатеље...

Подигао је главу, рекао: "Мој одговор је ДА", окренуо се пут излаза са бине и нехајно одмахнуо руком...Жири, као да им је лакнуло, мада је публика спонтано затражила да се Пера врати на бину...

Пре него што је напустио бину, само се још једном, једва зачуло "ДА" док је наилазио следећи кандидат. 

У спомен...

Правили смо мост. Сада стоји, на пуно, пуно стубова. Прегазио је брдо, потом реку, разделио шуму, на путу за твој град, за Нови Сад.

Неким чудом, на сваком стубу, утиснут твој лик. А само на првом, стално, ал' баш стално, стојиш ти. Гледаш пут брда, реке, пут шума, гледаш у правцу за мој град, за Београд.

Кад год прегазим брдо и реку, кад год ходим раздељеном шумом, неким чудом, мења ми се вид. Идем горе, по мосту, гледам, ширим очи да испадну. А оне, виде доле, баш између стубова. Гледају се, моје очи, и твој лик. Све до оног првог стуба, где стално, ал' баш стално стојиш ти. Ја настављам даље, пут твог града, Новог Сада, а очи стану, да те виде. 

Неким чудом, сем што виде, моје очи покисле, тада чују, ал' баш чују и твој глас. Сви стубови дођу, да стану у круг. Да одвоје свет. Да ту, ал' баш ту, буде заклон за твој смех. 

У том скамењеном кругу могуће је све. Знам да знаш, да смо направили мост. Моје очи стаклене, иду по том кругу, од стуба до стуба, траже пролаз, траже место кроз које ће можда, провести тебе, твој лик и смех. Знам да знаш, да пролаза нема. Виле знају све.

Моје очи безруке, порушиће круг. И онако безноге, отрчаће за мном. Бићу враћен, сав, у овај свет, у коме није могуће све. У том свету, ал' баш том, правили смо мост. На пуно, пуно стубова. Тада нисам знао, да ће на сваком бити утиснут твој лик, и да ћеш на првом увек бити ти. 

Ових дана, правим нови мост. Са пуно, пуно стубова. И да, неким чудом, на сваком, ал' баш на сваком, утиснут твој лик. Преко њих ће прећи мост. Опет ће се приближи твој и мој град. Ових дана, стално пролазим поред места где тек треба да направим први стуб. Идем миран, ал' очи задрхте. Оне знају, виде, чују вилу, њен глас, њен смех. Сада знам да моје очи могу да виде вилу. Ти се смејеш, знаш одавно...Виле знају све.

Ових дана, у овом свету, у коме није могуће све, поделио сам свој вид. Пружио сам свима ал' баш свима, као добру вест, ову причу. Добро је то што те виђам, лепу, насмејану. Добро је што знам, да знаш...

Старословенска...

Беше то осмог октобра, неке врло важне године.

Кућа широм отворених прозора и врата. Врућ ваздух, зачињен мирисима масовног олакшања и весеља, куљао је из куће. Домаћи, помешани са гостима, радовали су се трећу ноћ заредом. Само је омалени крзнени старац, с времена на време провиривао иза огњишта. Хватао је тренутке, за које је веровао да га нико не види, да зашкргуће зубима, прорежи на славље и покуша да дозове своју Домовику. Како је бука била несносна, њу није могао дозвати. 

Старца нико није примећивао. А и што би? Било је то доба велике радости. Трећи дан од рођења детета. То је оно доба за које кажу да се кућа сва преврне наопачке. Доба у ком се сва чула смешају у једно - чуло наде. Гости и домаћи, ослепљени, оглувљени, једни преко других слепљени без гриже савести и чула додира, распиривали су, свако своје чуло наде, и полагали око колевке бебе. Гомила положене наде, већ првог дана весеља прерасла је колевку и заклонила бебу. Само је Домовик због тога био љут. На сваку положену наду неког пијаног госта, он је спомињао свог Велеса. "Беж, беж, не гомилај, к'о да ниси са Светог Дрвета сишао. Медведа ћу ти послати из корена...". Знао је Домовик, још тог првог дана славља, да су преконоћ, преколено и прекосутра ово чедо прекородили. Знао је да је стигло време, кад се кућа напушта...

Чедо је плакало, али џаба. Рекосмо већ, није било чула да се чедо љуљушне. На нади се не мож' љушкати, угладити ил' млекопити. Све и да може, од гомиле наде на бебана се навалила сен. Домовик, видевши то зло у очи, напуштао је своје место иза огњишта, крзнена лопта котрљала се под колевку, тек да скрене пажњу Сварога и пренесе радости ватре и топлоте. Чинио је то сва три дана, па се уморио...Питао је Сварога за бебана:"Је ли овај Сварожић?". Одговора није било. А време је текло. 

Домовик треће вечери преста да обилази колевку. Сав уморан, очерупан, обезнађен, кренуо је да пакује угљене, за пут. Знао је да не сме сачекати суђаје. Могао је да сачека и седму ноћ, али чему? Кућу, једночулни центар света, нико није ни помишљао распремати. "Не ваља тако...", гунђао је. Бебу од доласка нико није опрао. Гледао је своје гараве шаке, борећи се са својом савешћу. Отупео, није се љутио ни на Сварога што не донесе бебану своју кошуљу, такав је ред...

Ено и њих, суђаја. Ноћ, трећа (срећа?) од реда. Осми октобар, нека врло важна година. Кућа широм отворена, а ипак на кров насађена. Улазе, излазе, уносе, износе, котрљају, вуку...Гости домаћи, гости дивљи. Унутар куће безподне, срчом босе девојке у белом. Рубови хаљина им крвави. Сви се сударају, једно другом смеју, а да то и не знају. Носе наду под пазусима, у наручјима. 

Суђаје су ту, крај брда наде. Она најстарија, најгаднија, искри очима. Хоће њима разгорети огњиште. А оно згасло, од немара. Она средња стаде брдо да подкопава. Знала је да само ако прва дође до бебана, само тад му може руку ишчупати или око ископати. Најмлађа је плакала, још од првог корака по срчи. Само је њена хаљина била бледокрва. Таква, водена, најмлађа је стално понављала: "Није трећу ноћ, дочуван".

Стаде се брдо рушити. Гости, домаћи, не засташе. А што би? Од судбине још нико није стигао утећи. То је само један чин, трен, да се рече неречено, види невиђено, пусти непуштено. Колиска као да изрони. У том часу, најмлађа суђаја прогута свој плач. Најстарија мрско запљуну по огњишту. Она средња, сакатишка, обесплењена, стаде цикати: "Нема га, украде се чедо од судбине...". На креветићу само гарава пелена, у клупко набрана.

Од тад у нашој кући нема Домовика. Живимо сами са собом, за вратом нам сваком седи суђаја. Од њих нас не виде ни Перун, ни Велес, ни Сварог. Гледа нас Морана, она може видети кроз суђаје.

А онај крзнаш? Бебокрадица, језди шумом. Скупља птичија млека, њима натапа своје крзно. Од тад је у нашим крајевима све мање птица. Беба расте облизујући Домовика. Сви чекамо да довољно нарасте, да нам кућу обиђе. Биће љута, по кожи ће јој се оцртавати дан њеног рођења, како све беше, неки 5 октобар, неке много важне године...

Стари сплав (само за одабране)...

Dana 2. srpnja 1816. godine francuska fregata Meduza je udarila u greben Banc d'Arguin nadomak zapadnoafričke obale...

За овај сплав, из наше приче, само се зна да је укрцавање почело деведесетих прошлог века. И око тога има пуно спорења, као уосталом око свега, за шта се на крају баладе покаже да и није било вредно спора и труда.

Елем, сплавари су пристизали, из разних праваца. Сви су били као насликани, руком једног истог мајстора. У сваком пару очију, сем дубоког сивила, носили су одразе својих згаришта. Кретали су се полако, без преке журбе, знали су да на сплаву има места за све, иако су се много пре њих силни баш давно укрцали. 

Долазило је, приликом укрцавања, до разних комешања на сплаву. Неки стари сплавари поздрављали су новопридошле, тражили им места, где да одложе својту и прње, тражили им одмор од ходочашћа. Други су, опет, негодовали. Галамили су да се сплав нагиње, сами скакали по њему како би га заљуљали и показали да постоји опасност. Знали су, да кад се сплав отисне, све мора да се дели, и места за путнике, и храна и вода, све. 

Свака нова група сплавара долазила је из другог правца. У то време свет није имао 4 стране, не, био је свестран. Године су пролазиле. На сплаву се време почело мерити по доласку група сплавара. А сплав је, неким чудом постајао све мањи, а да се није смањивао, био је све старији, а да се време није убрзавало...Љуљао се, све више и страшније, а путници су били све уморнији и измученији, иако сплав још није запловио. 

Било је на том сплаву свега за видети. Почели су се рађати и умирати, волети и мрзети, подкрадати и штитити. Било је туча међу сплаварима, свађа, песме...Појавио се ту, на њему, живот у свом новом, другачијем облику, живот упућених једних на друге, скучено битисање. Овладала су нека правила, која нигде сем ту, нису могла постојати. Као да је сама Пандора походила сплав, шверц, превара, пљачка, крађа посташе свакодневне некажњиве појаве. Беше на сплаву и судија и полицајаца, али су се стопили. Постали су , једноставно, само јединке међу многобројнима...

Као и увек, у свакој групи твореној на хаосу и елементарним правилима опстанка и останка, најсналажљивији и најпромућурнији, ствараше своје групе и кланове, сопствених верника и (п)оданика. Тад се почеше међусобно "гристи" и "јести", и све ту, на лицу места, пред оним истим сивим очима придошлих, и у међувремену, згаслим очима старих путника. Издвојише се вође, да нуде наду у безнађу, да нуде светла по сталним ноћима, да траже веру, да траже све. И све то стојећи на сплаву, на најсувљим, "најбољим" местима, стојећи на "поједеним" путницима. Обичан, а већ одрођен свет око њих, све је слабије видео и чуо, све је лакше чекао на свој ред, да буде "поједен". Од силних понуда често се губила и свест. И док су једни нудили и тражили, други су почели тумарати по сплаву...Схватише тумарајући да је то једина могућност да стигну своје сопствене душе. Иако су им свима душе биле у замци, овима што нуде ђаво је за њих (душе) већ дебело стао да плаћа, а овима што тумарају, преостало зрно свести није допуштало да се с ђаволом тргује. Зато су, за казну, морали да иду стално, јачи по правилним круговима, они слабији како су једино могли...Најслабијима се њихове душе привиђаше у узбурканим водама око сплава, те скакаше, неповратно...

Свима је било заједничко само једно, а то је трен у коме ће сплав кренути на свој пут. Вођама би то био знак све њихове моћи у немоћи, вођенима лакши ваздух у плућима приликом тумарања. Само најмудрији су знали да сплав неће никад кренути. Он стоји, плута, одвезан од обале, спреман увек само да потоне. Они су имали, дубоко у својим одбеглим душама, само блеске приказа:

Сплав, та стара платформа, окован звоном магле, тонуо је неприметно, под бременом његових "путника", њихових одбеглих душа. Притискале су га и неухваћене душе умрлих, којих је било све више и више. И сада тоне. Нечујно, безосећајно и сигурно. Тек понекад, оно звоно магле се мало придигне, да се има шта видети...Око нашег сплава, плутају слични, толико личе да су родбина. Прорези су таман такви да душе могу да прескоче са једног на други, неке се и враћају...Оне које схвате да и "тамо" тоне, да се тамо "једу", да је то све једно те исто...Види се и приказа, велике лађе. У другом времену, другој димензији. Само тада, кад су маглена звона одшкринута, путници се ућуте...Само тада, у ствари виде да не виде, чују да не чују, знају да не знају какве су то лађе. Знају, виде и чују само свој сплав, ругају се околнима што тону, несвесни исте судбине.

Само неколицина ће преживети. То нису ни "изабрани", ни вође, ни богови. То су они, најближи својим душама, коренима и прецима, срођени са својим временом, било да су дошли из свестрана, било да су на сплаву поникли. Свако бојен гаром са свог рођеног згаришта, знојем својим и знојем својих ближњих. "Грижени" а непоједени. Они који ће претећи време, израсти таман толико колико треба за дах, да кад сплав додирне дно, њихова уста изговарају истину.

На сплаву сам. Сада и заувек. Старим "грижен" и "уједан", стигнем покадкад своју душу, таман мислим да је видим, али је не чујем, па опет изнова...па буде обратно. Додирујем често маглено звоно, а звука нема. Само знам да тонем, да тонемо...

(Дело "посвећеног" човека нема временску одредницу. Све је већ одавно речено (то "све" је највећа бесконачност, мање тога је написано, још мање насликано (нижи нивои бесконачности), а на нама је да завирујемо у кутке, одижемо каменчиће и тражимо те величине. Па и кад их нађемо, хоћемо ли бити довољно мирни да их препознамо?)

 

Тамо далеко и ту, недалеко...

Када је број мојих пријатеља који су отишли, постао већи од броја пријатеља који су остали ту, у Београду? Да ли је тада и број "нормалних" вести о "нормалним", свакодневним догађајима, пристиглих од њих "тамо", надјачао број ненормалних гласова и гласина ових мојих људи, који су "ту"? Да ли је уопште могуће да они "тамо" постигну обим и фреквенцију ових "ту"?

Њима "тамо", адаптација на "нормално" трајала је кратко, Бар тако кажу. Важи оно, да се човек на добро лако навикне. Поготово, ако тај човек једва и да памти добро. Њима тамо, није страно да је околина насмејана...или бар, није намрштена. Ваљда та ситница и доводи до постепеног спуштања њихових рамена из стално напете позиције, "хлађења" вратних жила и, једном речју, уводи их у фазу опуштености. Шта то беше-опуштеност? Сме ли се уопште мислити о томе?

Нама, ту, развила се током дугог низа година, својеврсна имуност на "нормално". Срећом, то "ради" само док смо ту. Прихватање стварности, онакве каква је, водила нас је, и на крају довела до општег, колективног, губитка смисла и осећаја за нормално. Као да смо, вођени обичним нагонима, ситним и лаганим корацима, натенане, прешли из једног, стварног и "здравог" света, у неки паралелни свет. На том путу, разрађивајући све могуће облике рационализације, правдањима пред нама самима, окретањем главе, гажењем линије мањег отпора, извршили смо ту чудесну имунизацију...Породили смо, у том паралелном свету, систем вредности, само наш, само нама прихватљив, разумљив, али ипак необјашњив.

Остати или отићи?

Остати...сам, отићи...сам,

Остати...свој, отићи...туђ,

Остати...без наде, отићи...са вером,

Остати...где? Отићи...где?

Остати...и бити, отићи...не бити,

Просто...остати. Просто...отићи.

Остати...стар, слеп, глув...

Отићи...леп, запамћен млад.

Остати...јак, отићи...луд,

Волети...остати, желети...отићи.

Остати...радити, отићи радити,

Остати...тужан, отићи жељан,

Остати...са страхом, отићи...однети страх,

Остати...знати једино, само одем ли

увек ћу имати где да се вратим.

Отићи...знати једино, да сам остао

једино се не бих могао нигде вратити...

(Свим мојим људима, који су сада негде "тамо", да се сете нас "овде"...добро смо, знамо да вредимо за боље...) 

Честитамо!

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.


MusicPlaylist
Music Playlist at MixPod.com