Глуво доба (Serbian manifesto)

Ишао сам код доктора, здрав, да ми каже, да ћу бити здравији.
Чекао свануће, у сумрак, да ми буде светлије.
Сит мајци плакао, да ме надоји.
Штетио сам своју корист, да се штетом окористим.
Кровио сам кућу, од почетка, знајући да је с краја.
Делио сам се цео, да се смањим на безмер.
Просио сам, богат, да се бедом направим.

Ишао сам путем, од рампе до рампе.
На свакој се сагнуо, да бих био вишљи.
И кад сам клекнуо, ишао сам брже,
док нисам легао. Тек сам тад полетео.

Гледао сам око себе, и видео само себе,
где продајем моје данас, за све кол'ко вреди,
и залажем сутра, проклет од тог сутра,
што сам га, алав, проћердао.

Радио сам, лењ, да бих био раднији,
учио  сам, глуп, да бих слушао...
Читао сам, да пронађем веру,
нашао сам неверу, ето то сам нашао.

Нисам се помолио, да се не предомислим,
да се не поистиним.
Да се не прочујем и не провидим.
Нисам се помолио.

Откопао све сам старе,
беле пчеле, аскурђеле,
морао сам, да се кости проклетника,
саме, по јамама, не преметну.

Све сам, децо, учинио.
Стид сам појео, док заставу сам љубио.
Сад вас водим, да ме упамтите.
Да се с пута никад, али никад више,
Не сјатимо кући...

Путујемо, најзад. Мењамо неба,
земље и кошаве, нестигла јутра,
брда и планине, недотекле реке.
Све за нешто, то нешто од ништа.

Путујемо, а да да Бог, да ће бар један од нас,
некад, бар некад, бити добар, к'о да је од нас,
бити храбар, велик, јак,
бити смео, да се само једном, осврне.

Стижемо, ту где смо давно стигли,
да будемо, то што нисмо били,
волимо, то што не знамо,
испаримо, па се горе преселимо.
Горе, где ничег нема...Како кажу.

Муфте генерал

И би чудо.

Није муфтија, што је муфтија, већ је оно што је од Алаха дато. Или узето?

Узето, оберучке. Ето чуда сред Србије. Може чудо бити, а да није Госпа приказница. Ово бива, а да бити може тешко, и самом Алаху. Раб његов од чуда се смешао, па халал харамом изједа.  Опет, тако смешан, љути ли Алаха, па фарз је стајати између? Само су му руке замењене, што би под левом, сад је под десном. А рукави, муфтија? Што ли су ти рукави заврнути?

Можда зарад лакшег писања твог личног фика? 'Ајде више, да се чита та твоја фатва заврнутих рукава. Пази само док их заврћеш, да Алах не види десну, те леву, окрвављене. И сам знаш, Алах види свакојако, како назад тако и напред. Види Он твој џемат, па се мршти од вида. Питаће те, када дође оно време, Јевмул-дин, који Иблис тебе гони и рукаве ти заврће?

Можда зато, гледајући себе у теби, и он смеша, па ти од Џенета, покаже пут Џехенема. Није муфтији да се држи бајонета, сабље. На њима се зекат не приноси. 

Само ме послушај (18+ :) )

Успори ме,
сад, баш сад,
кад скупљаш слатку со
са мојих прса.

Не диши, стани,
не суши капи зноја,
нек клизе, лагано,
низ моја леђа.

Не жмури, гледај.
Широм отворене очи
могу разумети
моју машту.

Пусти ме,
пусти да се љуљам,
то је колевка,
колевка...

Дигни ме, спусти ме,
дигни ме, спусти ме,
загризи мој длан.
Напиј се из линије живота.

Ако сад
заријеш нокте
око моје кичме,
постаћу ствар...Или биљка.

Положићу дах
уз твој образ,
спустићу образ
на твој дах.

Водићу воду
до извора,
ћутаћу,
као да сам на дну мора.

Покрићу се, као увек,
осећањем лопова,
лицем мангупа,
бићем кривице...

Бићу ти уморан,
бићу ти захвалан,
бићу ти све што сам обећао.
Твоја биљка. Само твоја ствар.

Ових дана

Посматрам ових дана. Углавном раде лопате, оне велике, за снег.
Тако и комшија јутрос откопао ауто. Додуше, кренуо да скида снег са бокова, тако да је скоро завршио кад је видео да ауто није његов. Помислих, мора да га је крваво зарадио, кад не зна ни где га је, пре снега, оставио.
Слушам ових дана. Госпођа Бранка Прпа (Жена убијеног Славка Ћурувије, „ж“-није случајно велико у овом случају, већ само израз поштовања њеној снази) , рече како је „...демократија сложена, важна...“, тако некако. И да наша власт „...окривљује народ за све што не ваља...“,  да је то подцењивање интелигенције народа. Каже она како се власт заборавила. Нема ту ништа необично, доказ је мој комшија.
Читам ових дана. Оно што увек ваља-Политикин Забавник. У „Јесте ли већ чули да...“ кажу следеће:
“Према грчкој митологији, од Пандоре је потекао цео женски род“. Додајем-од њене кутије настала је женска ташна.
„У Спарти је око 400. Године пре наше ере живело око 25.000 грађана и 50.000 робова“. У Београду  око 2.400 година касније живи пар хиљада грађана, а допуну до 1.2 милиона чине заблудници, специјална врста робова-зомбија у сталном стању заблуде.
Каже још „Фоке могу да спавају под водом и да израњају на површину да би удахнуле, а да се не пробуде“.  Ок, а ја сам помислио да су и народни посланици настали од мајмуна.
Има  ова:“Током акције сакупљања свих непотребних лекова у енглеској покрајини Кент, само у једном дану сакупљено је стрихнина довољно да усмрти целокупно становништво Источног Кента.“  Их, чик нека у Србији неко направи сличну акцију. Непотребним бенсединима (и јаче) могла би да се успава планета. Осим мог заборавног комшије, и наравно, народних посланика. За њих не постоји довољно добро средство.
„Змија нема чуло слуха, а вибрације у ваздуху осећа помоћу језика. Због тога непрекидно палаца језиком и „ослушкује“ околину.“  Ето ти га сад. Онда испада да женски род не потиче од Пандоре, или је можда она била змија.
Штедим струју ових дана. За здравље баба моје деце. Хтео бих у то да верујем, а да ме деца не провале.
Не пишем ништа ових дана. Све је лично. Покушавам, али речи саме погужвају папир. Стиде се од комшије, госпође Прпа, од Пандоре, фока, змија и лекова. Плаше се од народних  посланика, садашњих и долазећих, и од баба, деце.

БГ снег

А што баш бео? Гледам га, кроз прозор. Гомила се по крововима, колима, исијава бело преко дана, баца стидљиве одсјаје потуљених уличних лампи ноћу.

А шта да је плав, модар. Београд би био Венеција. Кола, к'о гондоле, развозиле би људе уличним коритима. Без таласа, само шкрипа сувог мора. Тек понегде флека асфалта, да се зна да није дубоко. Градски аутобуси, к'о крузери, пристају где стигну, да покупе шта стигну. Да је плав, чистили би га веслима уместо лопата.

Или црвен? Боје листа божићног дрвета. Како би било добро гледати га ноћу, како се, лажно врео, спушта на град. Расут к'о жар, терао би људе са улице у страху од прогоретина. Било би лудо да је црвен, онако, на радост. Најхрабрији би га склањали жарачима или машицама, знајући да је то узалуд.

Можда зелен, зимзелено зелен. Београд би био парк. Санкање по леденој трави. Власници паса највише би уживали, њихови љубимци нуждили би се где год им се хоће. Чистили би га само радници градског зеленила, па ни они не би склањали све, остављали би један слој траве.

Не би ваљало да је браон. Бљак. Београд би био као оне бање са лековитим блатом. 

Сад је прост-бео. Само да би за коју недељу постао сив. Прљав. Обојиће све сумором, и тих пар дана отапања све ће бити бљузгаво, мокро. Као да ће исисати мисли свих ових људи око мене и њима се помазати. Гураће се да на силу уђе у препуне шахтове, безуспешно. Пролећно прање.

До тада, Ушће ће оковати улазак Саве у Дунав, Победник ће немо сведочити, као кум. Ђаци неће бити ђаци, макар недељу дана. Постаће професионални хватачи зјала, захвални министру просвете што им је оправио још један распуст. До спасилачког пролећа, сви ће бити натронтани, спори и незграпни, ушаловани и поткапани, к'о нинџе. Неки ће возити, нагло кочити и правити хаос, други ће седети кући уз фуруне, та пећи или радијаторе. Трошиће се кувано вино, турске серије где је главни неки Угуз или Утур, тако некако, бесмислено свакако.

Падаће нове дозе избељивача. Овај је специјалан, жене га не могу отварати и мирисати неодлучне, пошто све знају шта неће, али ваљда ни једна шта хоће. Благо њима.

Мушкарци ће се јуначити са лопатама. Са колима по узбрдицама.

Било би лепо да пада сваке године, неке друге боје. Снег, у Београду.

Одох до пијаце

Да ли знаш да сам готов?
Да ме нема? Већ од сад.

Пожелиш ли да ме видиш,
имаш зраке, покачене,
ту, чим уђеш, огрнуте,
са мојим капутом.

Наталожен, још се трза,
ваздух ноћи у собици,
удубљен у душеку,
где сам, пружен, јео сан.

Запну ли ти врата,
глупа врата, бар понекад?
Моја нога, ни из чега,
углави се, к'о случајно,
да те сети, опомене.

И у окну, баш у стаклу,
разливен сам, свудастран,
па кад гледаш низ улицу,
видиш само леђа разних,
све их водим сад од тебе,
њихова сам сенка, ходам.
Саплићем их, да те видим,
мрштиш ли се, ил' се смејеш.

У капљици твога сока,
твоје чаше.
Оно горко, најгорчије.
У сваком облачићу,
твоје цигарете.

У твом даху, и мирису,
твојој сузи, без повода,
одједном и изненада.
Стижем све, а нема ме.

У теби је моје место,
усечено, урезано,
савршено а нестварно,
Да те боли сваки траг.

Можда мислиш да ме видиш?
Ил' посумњаш да ме знаш?
Себе лажеш успоменом,  
Отиш'о сам...умро...сам.


MusicPlaylist
Music Playlist at MixPod.com