Партократија-владавина овнова


Партократија.

Navodno demokratsko uređenje u kome se prava vlast ne nalazi u institucijama države već u rukama političkih partija. Iako u demokratiji uvek neka stranka ima većinu u vlasti, pravu partokratiju karakteriše činjenica da tu vlast niko ne može da kontroliše jer i svaki šraf u kontrolnom mehanizmu čine partijski ljudi. Sinonim: Srbija

Институције државе? Власт? Контрола?

Мислим да постоји велика жеља код мојих савременика да разумеју, а понеки и да објасне шта се у овој земљи дешава. По мени, свако стање, па и оно тренутно, затечено стање, само је природна последица претходних дешавања. Што је боља анализа претходног, времена, јаснија је слика садашњости. Питање постаје реалност, вештина, интерес онога који анализира, а и онога ко "наручује" анализу.

Читам такве анализе. Последња је била у Блицу. Готово да је све речено. Међутим, одмах се нуде рецепти и решења, а да нема помена шта је уопште довело до ситуације, за коју су сви у стању да се згражавају, оцрњују и мраче. Тако да и "лекови" који се нуде, гађају насумично, па ако погоде, добро је, ако не, па ником ништа, али бар смо пробали. Мислим да је такав облик неодговорности врхунски продукт саме Партократије, и показује свест креатора друштвеног живота, дешавања и померања. Неки би рекли да је и та неодговорност проистекла из неког "домаћег васпитања", понашање понето из сопствене куће. Можда.

Избегавање да се суочимо са реалним чињеницама, само указује на општу незрелост. Још горе, примена разноразних "рецепата" и гутање "експерименталних лекова" показује да смо потпуно трансформисани у такозване инстант потрошаче, скуп људи који нема времена ни за шта што му је наводно јако важно, а све хоће сад и одмах.

И поменути чланак, у коме има доста "погодака у мету" (тако ми је и привукао пажњу) избегава да јасно обележи суштину узрока. Партије, које су навизиране, само су привид. Њих све чине људи, креатори програма, платформи и шта ти ја знам. Свака партија, бар код нас, по дефиницији мора да има лидера-овна "пробијача", намагнетисаног за привлачење бирача, миљеника медија. Лидер око себе има "свиту" поданика, а они се распореде у више нивоа. Сваки степен ближе газди, значи више привилегија, могућности да се "минули крвави рад" и жртвовање компензује. То је чувени пирамидални систем, само не по узору на Египатске пирамиде, не. Оне су ту више хиљада година, непомичне, саграђене од милиона камених блокова, готово истог облика и димензија, исте врсте камена. Систем код ког скоро и није битно који камени блок се налази на ком месту, колико су сви исти и подређени једном циљу. Они најнижи блокови носе највише терета, али су зато најзаштићенији од сунца, ветра. Они највиши, само треба да покажу смер.

А како је то у српском пирамидалном систему. Врх партије? Па има их два. Како? Лепо, један је видљив, експониран, по мугућству благоглагољив, други се никад не види. Тај је неки "спонзор", "тајкун", финансијер, све оно чије интересе партија де факто заступа и треба да спроведе, тако да све остане исто, само да се његова финансијска и друга "имовина" повећа или бар заштити. Осим ових невидљивих, постоје и други облици прикривеног деловања неких центара моћи. Понеке партије, потекле из прилично сумњивих по питању финансирања, невладиних организација постоје и даље, чују се и виде. Очито да њихови спонзори и даље финансирају, готово је несумњиво да су то ино-спонзори, па опстајање њихових партија показује да они још имају одавде шта да покупе, посао није још завршен.

Ово би биле "двоглаве" партије, или аждаје. Има и једноглавих, вероватно, али пажљивим посматрањем понашања њихових "овнова" види се јасно да су те партије у функцији ових двоглавих, па како која се "удала". Нема ту много високих математика, зарад простих "отпадака" од колача власти, готово мрвица, стављају се у службу неки пензионери, неки покрети, неки синдикати, неке партије којима је сво чланство у једној општини, у најбољем случају у једном граду.

Вратио бих се на "пирамидално устројство" партија. Врх, или врхови, стоје на нижим нивоима. Само врх се "види" и "чује". Ови испод, што носе врх, толико су у ствари беспризорни и безначајни, да нико живи и не зна да они постоје. А постоје. Њихов "квалитет", онај људски квалитет, стављен у функцију врха, очито да ни то не постоји. Постоји климоглав, када је врх ту, и када он прича. Врх није ту да слуша, већ да износи своје планове, идеје, визије, кадровска решења, а остали нивои пирамиде, као некад они кучићи-играчке који су стајали на задњој полици аутомобила, са покреном главом, па кад ауто наиђе на рупу, а они климају. За разлику од Египатских пирамида, овде је сваки нижи слој много гори и слабијег квалитета од претходног. Па како то да не тону? Како да се не распадну? Неће се распасти, пошто је систем двоглав, она друга глава је ту да води рачуна о томе да се та пирамида не распадне, или распадне на крају крајева, али он о томе одлучи, када, како ће се обавити распад. Просто, ако има логике.

Као што наше друштво има неограничен таленат да обесмисли неки систем или значајну категорију, тако и овај, само нама својствен, систем партија сада почиње да надраста самога себе. Неки експонирани врхови, временом проведеним на власти, почели су да верују да им онај врх "из сенке" више и не треба. Па почну да се "копрцају" и "шарају" наоколо, с једином жељом и потребом да се лични интереси очувају, можда понекад и остави неки "траг" у времену, да су били "нешто". Ево и примера: "Zato i imamo situaciju da se ukrug vrte jedni te isti lideri, uključujući i mene".

Узгред буди речено, ја никог од својих пријатеља не знам, а да је члан неке странке? Тек понекад, чујем за неког, преко неког, да се учланио у неку партију, нормално да би био неки инспектор, или директор неког вртића. А све више чујем да је неко "скинут" однекуд пошто није био "члан", а није хтео ни да се учлани. Остао човек свој, али постао беспослен.

Кажу, завладала је партократија. Као, извршена је потпуна "депрофесионализација". Све неке тешке, дугачке речи, али нигде нема суштине ствари. И све је то, као пало с Марса, као да и нема везе с нама. Чему то дистанцирање? Зашто се ламентира над судбином младих људи у Србији, што им се отворено не каже шта се дешава?

Све чешће чујем флоскулу: "Ми извозимо памет". Цврц, ми је не извозимо, него поклањамо, пошто нема готово никакве користи од тога, осим за те младе људе (ако успеју да се снађу) онај ко извози. Кул, даривање је знак великодушности. Дарује се, онда када прелива, кипи, а ми мора да смо бесконачно великодушни, пошто дарујемо у време опште наше беде. Знам пуно случајева, где људи који су дубоко у пензији имају неки посао и раде. Немам ништа против тога да пензионери раде, али у нашем случају то је класична злоупотреба ситуације. Ти пензионери су дошли да раде тај посао прво зати што су послодавцима "јефтинији", раде за мање пара него што би неки млади човек радио. Пад цене иде и из тога да се пензионер ангажује по "магловитим" правилима-хонорари, уговори и слично, а и сама чињеница да већ прима пензију, спушта ниво ове апанаже са стране. А учинак? Е то већ иде мало теже. Ту долази до изражаја ауторитет година, седе госе и искуства, где нема питања о учинку. И тако, форма је задовољена, позиција попуњена, све изгледа у реду, а у суштини ништа није нормално. Тако се праве тимови, са 2-3 пензионера и једним активним човеком, који "запушава" све рупе и празне ходове чланова тима, практично ради и њихов посао. И ту би као сви требали да буду сретни и задовољни? Посао трпи, пошто нема адекватног рада, онај "млади" трпи пошто вуче још њих на грбачи? Зашто? Похлепа? Не мора ни то да значи, често и ти пензионери парама које зараде помажу своју незапослену, или беспослену децу. Плаћају разне "рачуне" из своје сопствене младости. Правили су размажену децу, па сад морају да финансирају тај свој пропуст. Шта би било кад би се донео закон, по коме пензионер не може истовремено да ради и да прима пензију? Мора да изабере. Људска права му нису ограничена, али примања јесу. И тако да послодавац који ангажује пензионера плаћа дупло више дажбина него да ангажује некога коме је по природи ствари тај посао најбоље поверити? Колико би се радних места одједном "отворило" у Србији? Има ли нека анализа тога. Мали корак за почетак.

Или рецимо, професори. Раде по школама, на факултетима. Има професора који своје студенте никад нису ни видели, чак ни на испиту. Немају времена, морају да одраде "послове" које су добили "приватно", замољени су да "помогну" на пројектима. Читави тимови професора буду понекад ангажовани "на важним државним пројектима" као нека врста контроле, саветовања и слично. А у ствари, све се своди на "утеривање пара". Тако да професори нити раде са ђацима, нити врше те контроле и саветовања, све се своди на формално, у најбољем случају. О тим "пословима" ретко да има неких писаних трагова, увек се нађе "најбољи модел" по коме се они ангажују. А не ретко, ти екстра послови отворе читав низ нових могућности да се још више заради, на протежирању ("кога ти ја пошаљем, тај је најјачи", и сл.). За то време ђаци дрежде, заказују им испите недељом, увече у 7-8 сати ("једини тад има слободна сала", ха), и свима као лепо. А ништа није лепо. Деца виде шта и како се овде ради, и свесни су да имају јако мало избора, а што је најстрашније ни један тај избор им не зависи од тога што уче. Један је избор да се учлане у неку партију, за то им школа апсолутно не треба, или да се запуте преко, где је већи проблем пара за одлазак и почетак, чекање "добре воље" неког чиновника из неке амбасаде и сплета околности по којима такав профил "њима тамо" треба, него да се нека школа заврши. А зашто се не пропише да професори морају да раде свој посао? Не могу да "тезгаре". Ако хоће да тезгаре, нека оду с факултета, запосле се тамо где је "тезга" и направе места онима који хоће да раде као професори. 

Мислим да би са пар пажљивих потеза врло брзо и лако могло да се уради оно што маса њих декларативно истиче, а то је више радних места и запошљавање. Србија је, као, у фази "либералног капитализма". Није него. Србија је у фази транзиције. Ма јок, то су само ублажавања чињенице, да је Србија у фази благе анархије. Рафинирани облик безвлашћа, које није тотално, али дозирано таман толико да траје. Тоне, али контролисано. Није "анархија" прејака реч, па овде може и да се деси убиство, пљачка, отимачина, а да се све релативизује ако "оде предалеко". Да се ублажи, прикрије, да се развуче да траје док не постане неважно и бесмислено. Земља је продата, у поседу је пар људи. Продата је и будућност земље, не само кроз задуживања код страних банака и фондова. Продата је кроз младе људе који одлазе, без трунке идеје да се некад врате. од те трансакције продаје, корист има пар "овнова" што видљивих, што невидљивих.

Веровало се да је пети октобар био промена на боље. У првом тренутку, периоду након тог преноса власти, и било је тако. Потом је убијен премијер. Одстрељен, као зец. Па су се појавили неки, што су много плакали, зато што је убијен премијер. Данас је све очигледније да међу њима има и оних који су плакали на силу. Земља се уситнила, локалима су завладали мали локални богови. Све поче да личи на античку грчу, где се све вртело око града. Град је био држава. Толико је све постало неозбиљно, да се дешавало да се не зна ко је коме на ком нивоу власт, а ко опозиција. То траје и даље. Сада се премијер који је већ убијен, поново убија, против свих закона природе. У Србији се сва енергија троши на одвраћање пажње од суштине, од проблема. Такав енергетски биланс доживљава своју перфекцију, а само неколицина се стварно греје. Остали су своје место нашли у причи "Благо сиромашних" од Габријеле д'Анунцио. Он тамо каже "Опсена је благо сиромашних".

Јесмо сиромашни. Духовно, културно, неписмени смо. Све остало што смо, неморални, непоштени, покварени, чак и зли, без образа и части, све проистекне из неписмености и некултуре, сиромаштва духа, незнања и непоштовања знања. 

Иду опет неки избори. Овнови ће да се забаљају, на рачун неписмености сопствене нације. И сви које знам, кажу исту ствар: "За кога? Сви су исти, нема ту никакве промене...". Па изгледа да је и она енергија, што је помињана раније у тексту, дошла до пред крај. 

И стално се питам, да ли Европа, то оличење свега "доборг" и "вредног" има благу представу о томе какво је ово друштво, које 'оће-неће у свом колу? Наравно, јасно је да Европа "игра" неку своју игру, да је то 'оће-неће само маска зарад неких других циљева. Али ризике које наше друштво "носи", а спремно је сваког тренутка да их распрши свуда око себе, не верујем да су схватили озбиљно.

Још ко зна колико времена мора протећи, да би овде сутра стварно било боље од јуче. Овде се "боље" осваја борбом генерација. Само писменија генерација има шансе. Најгоре су власти које подстичу заглупљивање сопственог друштва, ускраћивањем образовања и нових сазнања. Најбоље власти промовишу знање, учење, образовање, ширину видика и слободу мисли. А најбољи у најбољима то не крију. Најгори и јесу најгори, зато што су спремни и да убију најбоље.

Очито је да овде влада безнађе. Није лепо што се ни једна власт тога не стиди. Лепо јој је у партократији. Пирамида, а нема везе са Египтом, масонима и слично. Децо, ваша кућа је продата, не морате око тога много да се цимате. Гледајте шта ћете и како ћете. Учите, читајте убијајте се од конзумирања знања. Будите посвећени себи и томе што радите. Морате сами створити опсену, да би били богати. Ови "матораћи" су и то продали.

 

Пљуге и равнотежа

Поскупеше пљуге.  Нису одавно. У ту част, да „заварим“ сад једну...

На рачун тог поскупљења, требало би да нешто истовремено појефтини. Да у збиру буде нула. Да се очува равнотежа. Није обавезно да и поскупљење и појефтињење буду изражени у истој јединици. Нешто „скочи на горе“ у парама, нешто друго „падне на доле“ можда у парама, а можда и у некој другој „валути“.

Шта би могло да појефтини паралелно са поскупљењем пљуга? Нешто у вези пушења? Или здравља? Види ли се то уопште? Пре изгледа да се појефтињење „размаже“ по мору вредности. И свима нам изгледа да се ништа ни не дешава, промена је толико мала, да је занемарљива. Али, то само тако изгледа.

Важно је то што су поскупеле пљуге. Много људи троши цигаре, трпе и они около што не пуше. Много њих опет мора да размисли и одлучи, да ли да наставе или да батале. Мало њих и батали, они су на добитку, плус они око њих што су их „трпели“.  Ето, то је неко „појефтињење“. Само, и даље постоји „вишак“, на страни поскупљења, још нема равнотеже...

Где још оде разлика у цени? У касу државе, ваљда. Пљуге су „државни“ ресурс, бар тако сам учио, пљуге, алкохол и још по нешто. Па кад пљуге поскупе, ваљда би требало да држава појефтини. Њој би то било најлакше, због вођења касе. Али у овом систему вредности, то је немогуће. И то је очигледно, огромном броју људи. Нема равнотеже...

Коме још буде боље, кад поскупе пљуге? Бебама, бабама, шљакерима, ђацима, студентима. Можда шверцерима, дилерима? Глумцима, писцима? Онима што немају посао, онима што имају посао а не треба им, има и таквих?

Не верујем да ћу да баталим пљуге, мада знам да треба. Урадићу то кад не будем имао избора. Себично, зар не? Можда ни не стигнем да их баталим, али ме много више нервира што ћу здушно да учествујем у ремећењу „равнотеже“ и то на ону, потпуно непознату страну. Радићу у корист своје штете вишеструко.

Она што сам је „заварио“ на почетку, изгорела, сама од себе. Боља варијанта, ионако су ми „с“, „д“ и „ф“ на клавиру фелерични од прогоретина.

...

Ђерам. Стојим на семафору, чекам зелено. Прилази један од оних, што „раде на брисаћи“. Немој, не дирај. Пита за сићу. Неам сићу, хоћеш пљугу? Гледам у кутију, има 3 комада. Ево ти све. Он срећан, навикао једну или ни једну. Ја срећан, радим на себичности. На равнотежи. Подривам систем вредности.

Лага, лага

Све ми више недостаје категорија Новинарство на овом блогу. Све говори да ће се појачавати тај недостатак, како се примичу избори. Чега нема без њега се мора. Мислим, нема категорије, али читајући Целом обилазницом око Београда од маја, стичем утисак да нестаје сама професија.

Стручни људи, између осталог, прописали су основна правила, бар за вести: Прво иде најважније, суштина у једној реченици, читаоц мора да сазна, редом ко, где, када, како, зашто, реченице кратке, пасуси кратки, нема коментарисања, моралисања, мудровања, дужина и форма по договору са уредницима, написати све важне информације осим неетичних, нејасних, непроверених и збуњујућих. (Много више и лепше прочитао сам о овоме на Бедном пискаралу и чланку Како и зашто писати вести).

Читајући "Мркијаду" (први линк) и то редом, схватио сам да је најважније то што је министар обишао радове на обилазници. То је прва реченица, у ствари први део. У другом делу, добио сам инфо да је то "тренутно најважније градилиште" (блп, почињу да се роје питања-стварно је то најважније? а најважније за кога?...), али ту се реченица не завршава, следи и инфо "да су грађевинари најавили да ће она (обилазница) бити завршена до маја, а то је пола године и јаче пре рока" (први сет питања остао је у облачку, а већ се отворио нови-који сад грађевинари? ког маја? ког рока?...)

Да ли да читам даље, или је то губљење времена (живаца, стрпљења, разума)? Маса фаулова направљена је већ на самом старту, шта да очекујем у наставку?

Мазохистички кренух даље. У следећој реченици сазнао сам да је траса обилазнице дуга 40 километара, да је решен имовинско-правни проблем, радови иду супер и да ће рок бити доста скраћен. Па, рекох себи, бомбардовање сам прегурао, а ово? Почиње лагано да ми се чини да је НАТО био "мала маца", овај сипа у исто време више врста бомби (крмаче, касетне, графитне, све на један отвор) и само "шара", без реда, као у оном вицу о странцу који долази у неки град, улази у биоскоп, мора на балкон, мора да се олакша, па крене све са балкона, а из мрака глас: "Странац, шарај мало, немој само по мени."

Схватих из даљег текста да је министар дао Танјугу изјаву (што је то па битно, вест је и потписана са Танјуг), да је ангажовано доста домаћих предузећа (ово ваљда треба да има "патриотски" елемент), и да је он (министар) "изразио очекивање" да ће до 1.маја бити отворена за саобраћај комплетирана обилазница...Ок, министар је сад и "попустљив" у односу на оне грађевинаре што су причали о априлу, он их сад као коригује (мада ме све време жуљка који су то грађевинари). Али смрзавам се на "комплетирана". Да не пролазим туда сваког дана, и да не знам шта значи реч "комплетирана", па хајде. Опет, министар уз први мај не наводи годину (случајно? не 100%), тако да то остаје ономе ко вест "конзумира" да закључи. Ха, патетично.

Прича даље министар о "огромној" користи Београђана од обилазнице (овде почиње да се назире "циљна група"). Он је похвалио градитеље, који су га дочекали пуни оптимизма! (Патетично на квадрат, све даље од основних правила, све ближе...)

Има још вести, али ја одустајем. Овај новинар што је "обрадио" вест вероватно сада спава "сном праведника", задовољан што је одрадио посао, објавио "вест", задовољио свог шефа, уредника, шта год? Одмара човек за нови задатак, сутра је нови дан. Он се нарадио, боли њега уво за вредност и квалитет тога што је одрадио. Кинта му не гине, шеф је задовољан, министар још задовољнији (ставили су му најновију слику у чланак, то је једина истинита инфо). А читаоци? Па они су ту више као "декорација", а пошто ће да навале да коментаришу, лајкују, прозивају, тиме ће још и да подигну рејтинг. Транзиција лошег квалитета. Једна капљица очајно лошег у мору катастрофалног-хомеопатија?

Запамтио сам новинара. Потписао се са: "Танјуг". Е верујте да знам за кога ће он да гласа на следећим изборима. Лаку ноћ, Србијо. Ваљда ће једном да сване.

Ја имам таленат (1)

Добар дан, или добро вече, како год, зовем се Пера Перић(*) и долазим из...у ствари одавде сам, немам потребу да долазим, пошто сам већ ту, одавно...Пријавио сам се за овај Ваш шоу, пошто знам да имам таленат. Нећу Вам ништа певати или играти, не умем да радим стој на рукама и пијем воду истовремено...Немам дресираног питона ни парапсихолошке моћи. (Један од чланова жирија већ се спрема да базује...) Видео сам да Вам се више допадају ретки и неуобичајени таленти код кандидата (...онај члан одустаје од базовања, али полако, као да се још увек двоуми...) па сам решио, ако ми допустите, да Вам покажем мој таленат, верујем да је интересантан.

(*) Право име и презиме није познато ни редакцији, то је ирелевантно... 

Имам само један мали проблем. Не знам баш најбоље како да Вам прикажем то, пошто је мој таленат део мене самог ( жири ? шта овај хоће, гунђају... ). У ствари, ја овакав какав сам, ја сам таленат. Да. ( жири га прекида, пошто и публика почиње да се мешкољи... "Перо хоћете ли нам ви рећи нешто конкретно?" )

Мој таленат је да мислим својом главом! ( из публике испаде пар неповезаних звиждука...) И сем тога, због свог талента ја сам стално и свугде у проблему. Али не бих да вас замарам својим проблемима, пошто Ви од мене очекујете да Вам демонстрирам свој таленат. Можда би било најлакше да Ви мене нешто питате, а ја Вам одговорим, тако што ћу мислити својом главом, и рећи Вам одговор. Како да то проверите, у томе је фора. Како да будете сигурни да сам за одговор применио свој таленат...( публика почиње све гласније да негодује и тражи од жирија да одстране овог кандидата, а чланови жирија се међусобно згледају пошто ни сами не знају шта да раде са њим...)

Размишљао сам које би то питање било, за које би Вам ја дао одговор, али такав да се ви уверите да је резултат мог талента. Можда да ме питате нешто...( жири је већ у нелагоди и осећа да треба да прекине читаву ситуацију..."Перо, ваша је прича интересантна, хммм, али овај Шоу ипак има нека своја очекивања од кандидата...како да Вам кажем, тај Ваш таленат мора бити нешто опипљиво, па видели сте претходне кандидате"...публика, у знак подршке жирију спонтано почиње да тапше ). Можда ме питате, на пример, да ли сам ја нормалан? ( у том у публици почиње гласан смех, са више страна, и некако читава атмосфера поче да бива мало веселија и опуштенија ). Ето, питање је једноставно, а и мој одговор има само три опције-да, не и не знам. Одговор "не" вероватно, после мог представљања би по Вама био једини исправан, одговор "не знам" би био симпатичан али тај одговор и не показује да имам неки таленат, зар не. Једини одговор за који Ви верујете да је нетачан, то је одговор "да" ( хмммм...поче да влада тишина... ).

Ако ја одговорим на Ваше питање, да ли сам ја нормалан, са "да", имаћете пред собом некога ко за себе, поред свега и упркос свему ( београдска филхармонија :) ) хладнокрвно тврди да је нормалан. Тако нешто овде одавно познаници не мисле, једни о другима, а камоли незнанци. Сем тога, није поштено да ја за себе мислим да нисам нормалан, и то само зато што мислим својом главом...( жири: "Чекајте, чекајте...дајте и да ми нешто кажемо...ево, који је ваш одговор?" ) 

У том тренутку се и Пера мало жецнуо и замислио. Као да му је кроз главу прошао читав низ ситуација у којима је мислио својом главом и сходно томе и реаговао. Као да се сетио тренутка када је изгубио посао, викао на комшију што пљује по ходнику зграде, свађао се код сина на родитељском зато што је мали кажњен јединицом а да и није био тај дан у школи, сетио се ТВа који је престао да гледа, радија и новина које више не конзумира, сетио се свих својих пријатеља које је због нечега критиковао, па сад више и нема пријатеље...

Подигао је главу, рекао: "Мој одговор је ДА", окренуо се пут излаза са бине и нехајно одмахнуо руком...Жири, као да им је лакнуло, мада је публика спонтано затражила да се Пера врати на бину...

Пре него што је напустио бину, само се још једном, једва зачуло "ДА" док је наилазио следећи кандидат. 

Капорова „Хроника изгубљеног града“

Био сам на путу. На два места у исто време. Водио ме пријатељ, страну по страну. Хвала му.

Стигао сам назад. Празан. Љут. Био је то тежак пут. Водио ме пријатељ, у манастир. Само одатле могао је да ми покаже свој град. Своје Сарајево.

Ево, враћам филм. Слику по слику. Све су мутне, од сенке манастирских чемпреса, укрштаја народа и вера. Све су бледе и  бескрвне, од умора потеклог од гомилања мржње, лудила и смрти. Водио ме пријатељ, причу по причу. У једној од њих сахранио је своју мајку. Опет, у другој, гледао је како се убија љубав.

Још сам више празан, још више сам љут. Суочен са контрастом, између устајалог манастирског мира и исповести овог мог пријатеља. А њему је сад лако, дружи се са својим прецима, са убијаним пријатељима и непријатељима, са познатим и непознатим Сарајевским фацама и фриковима, занатлијама и кафеџијама, што усахлим, што обезглављеним.

Пријатељу, ништа се променило није. Осим што разумем колико ниси смео да волиш свој град, колико си имао разлога за то. Твоја је књига само још једна тужна исповест вечитог дечака о неузвраћеној љубави.

Са овог пута нема лепих успомена. Као ножем урезана, дубоко у свест, директно у мозак, само истина да сам и сам био ту, у то време, у тој генерацији. У том делу света, где је смрт била вреднија од живота, а живот тежи од смрти.

Пријатељу, једино што знам, повешћу своју децу на тај твој, сада и мој пут. Не вреди да се прича, ил' препричава. Нека прођу, виде твоје слике, својим очима. Само тако, постаће бољи људи, и од тебе и од мене.

...На ушћу двеју река, испод Авале...

Вест бр.1:

"...

Naime, na čelu Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, političkom trgovinom, došla je izvesna Snežana Stošković, penzionerka, sociolog, bivši funkcioner jugoslovenskog Crvenog krsta i dokazana švercerka, specijalista za "krizna vremena", kako ona iz devedesetih, tako i ova danas...

Kao "kadar" PUPS-a, bliska saradnica klana Krkobabić i miljenica Dragana Đilasa, dobila je vlast, ali i šansu da malo "sredi" socijalnu zaštitu, da razbije penzionersku monotoniju, a usput i " malo" zaradi. Šta da se radi kad u zemlji Srbiji nema dovoljno stručnih i iskusnih ljudi?

Tu je gospođa penzionerka, koja ispunjava uslove koje se tiču godina starosti, ali ne i sitnice - uslova koji se tiče kvalifikacije.

Iako po Zakonu o socijalnoj zaštiti sociolog ne bi ni mogao da obavlja ovu funkciju, moćnici su već stekli dobro iskustvo u kršenju zakona, i ne samo ovog. Pored penzije koju redovno prima, tu je i te kako dobra plata, a i procenat od projekata koje nevladine organizacije realizuju preko njene ustanove. Ova super baba je iskoristila svu svoju moć, pa je tako pozapošljavala svoje rođake i prijatelje, iako nijedan od njih nema nikakve veze sa socijalnom zaštitom.

..."

Вест бр.2

"...

- Dajemo 100 miliona evra godišnje da bi karta za GSP koštala ovoliko. Dajemo 60 miliona evra za vrtiće, da bi boravak koštao koliko košta, za penzionere, trudnice, bebe... I najgora stvar koja postoji je da neko na tome krade! Ako krade, to nije obično krivično delo, to zaslužuje najgoru moguću osudu! Kad neko krade na nečijoj nesreći, to je najgore moguće! Istraga traje, a neka policija i tužilaštvo kažu svoje. Kad se istraga bude završila, dobićemo tačne podatke, a ja ću se baviti odgovornošću ljudi u Centru za socijalni rad. Jedno je da li postoji odgovornost, a drugo da li je neko krao. Time pažljivo treba da se bavimo.

..."

Тотално је небитно која је вест прва а која друга по реду, могу и да замене места. Није овде питање о редоследу, као "кокошка или јаје". Овде је трик у "...а ја ћу се бавити...". Врхунски! Човек аболирао сам себе, у једној реченици. Сем "прања" руку, применом футура другог, "продужава" се позиција моћи, власти...Стварно је гадан тај осећај, бррр.

Нема наде, дефинитивно. У друштву у ком можеш бити "сам свој мајстор", постављати и растављати сто, кад ти сам решиш...Нема. Ако те није било срамота да поставиш "прљаве" тањире, што их сад "разбијаш", да би те "фамилија" волела? Одговорност. Чаробна реч, лек за Србију...Србију у Европи, свету, где год и како год...Поздрав уз песму "нема лека апотека...".

Шта још има? Да повезујемо вести даље? Или да наговарамо децу да не иду преко? Каман...

 

Зимске чаролије

 

 


Шта рећи, после 'тице-скијалице? Пробао бих и ја да летим узбрдо, али нема довољно услова...

Шта му фали?

Ето га. Отела се стрела да распори небо. Игла. Две стотине метара, можда и кусур. Са њеног врха, види се све. Узбуђење обичног човека, да здрхти, безначајан наспрам пилона, и моста. Образи да забриде и порумене. На овој "млакој" београдској зими, ту, у његовом подножју, треба мерити субјективни осећај температуре, сигурно је огроман плус. Без ветра, без кише, мада дува, пљушти...Ту, у близини моста може само бити лепо...И време, и све.

И кад год се неко дрзнуо да "чачка", "бургија", пита "неукусне" питалице, одговор је већ био ту. Да је одговор, и није, то је било питање на питање: "А шта му фали?"

Као што је требало пуно времена да се стрела справи, игла зашиљи, тако је и одговор-питање стајало, као опомена, као претња, као знак "стоп", за све оне "брижнике" и "контраше".

Наизглед, није му ништа недостајало. Огроман. Видљив с' краја света. Моћан и јак. Симбол жеља. Мера за све сличне, и будуће мостове. 

Додало му се, само од себе. Таман га је луди празнични ватромет "заогрнуо" сјајем бакљи и игром светла. Почео је да се љушти. Са себе је кренуо да стреса бетон, и "нуди" челик. Мада су га скоро сви волели, тако јако и, помало отужно, од све те љубави, он је оживео. Није знао да каже шта му фали, само је са себе стресао парчиће свог тела. Почео је да гомила материјал, испод самог себе. Давао је људима, а да није постајао мањи, ружнији.

Од материјала, готово шута, почеће брзо да се ствара муљ. Као да му је то недостајало? Муљ, муљање...

Да ли ће људи схватити шта нам мост поручује? Шта му фали? Што "даје" себе? Да није можда "полудео", од своје величине, огромности, грандионзости?

Ето људима материјал да му направе, у подножју једну малу лепу кухињу. Не ресторан, скупоцену крчму са банкет салом, са ливрејисаним особљем и парада-мајсторима. Не, због тога свега, мост је и почео да "повраћа" муљ. Само малу, готово кантину, са фуруном за печење хлеба. Фуруна да пече заувек-вечити плам. А поред кухиње, око пилона, да се обзида војнички логор, и смести војска. Војници да пазе, да случајно на мост не залута неко гладан. Не дај Боже. И да стално у кухињу доносе материјал што мост одбаци. Да крче муљ.

А кад дођу великаши, да обиђу своју величину, војници да поздраве, да сакрију муљ у чаробну кухињу. Да највећи чин рапортира, да на мосту нема гладних, да их није било и да их никада неће бити, тако му свега!

Да ли се са врха пилона види и то, колика је мера наше неумерености?

(Ова прича је измишљена, и свака сличност са стварношћу је намерна. Шта ће се још "појавити" из муља, то зна мост...а да, и великаши.)

Српски бунар, да не поверујеш...

Jednog dana u dubok bunar upadne magarac. Satima je jadna životinja tužno njakala...

Ето, тако то почиње. Све са примесом оног "нашег", српског, сељачког духа и духовитости. Само је важно да "личи", све остало је у другом плану. А на крају, ту је и поука. Да не поверујеш...

Пођимо редом. Магарац је упао у бунар!?! Власник, "после дугог размишљања" одлучио је да маторог затрпа у бунару. Милосрђе. А и размишљање је било "дуго". А и магарац је био стар? А бунар дубок. И још сув. И сад, шта тражи стари, искусни, онемоћали али ипак бистрог ума, магарац, око дубоког, сувог, запуштеног бунара? Чачка мечку. Ово би могао да постане наш бренд-замисли да путујеш Србијом, пролазиш села и дворишта, по њима стари бунари...А стари магарци, мало, мало па-скок унутра...Земља чуда? Не, земља луда...

Прича, исфорсирана мудрорија, мора имати срећан крај. Како је "сељак" у садејству са комшијама(*) бацао земљу на магарца у бунару, тако је овај "стресао" исту са леђа под ноге и утабавао је, степ по степ...до "светла на крају тунела". Какав флеш.

 (*)Ово већ залази у научну фантастику - да се комшије "помажу" у нас. Много реалније је да "сељака" који затрпава бунар! нико не би ни констатовао. Једино ако није његов бунар, већ неког комшије, е ту би било разних облика пикантерије, и испољавања оне оригиналне, наше праве домаће нарави... 

Да се ово и овако, свари, треба...ма јок, бре...ово се не може, не сме. Атак на интелигенцију обичног читаоца толико је био "јак" и непријатан, да је "појашњење" које следи после приче о магарцу и "сељаку", дошло као "ударац лопатом по гробу", тог истог читаоца. 

Ако неко, случајно, није схватио..."Tajna uspeha je u tome da se ne dozvoli gomilanje problema na plećima, već da se svaki problem što pre zbaci sa leđa i iskoristi kao stepenik da bi se popelo korak više." Е благо нама. Од сада, са успехом нећемо имати више проблема...За један успех потребни су вам: један бунар, један магарац, један сељак, по могућству власник магарца, група сељака (није неопходно, додаје се по укусу), лопата (или више лопата, ако сте додали групу сељака...). Магарца баците у бунар, сељака ангажујте да магарца затрпава док се овај не појави на врху бунара. У току ангажовања сељака, додајте и остале сељаке, ако их имате, ако не ником ништа, једино ће вам за успех требати више времена...Е да, успех је готов оног тренутка када се магарац појави на врху бунара...Сервиран успех. Све зависи од квалитета намирница, колико је магарац стар, бунар дубок и сув, а сељак милосрдан. 

Из ове кухиње даље следи и ово..."I iz najdubljeg bunara može se izaći samo ako postoji jaka vera u uspeh, ako se ne pomišlja na predaju i odustajanje, jer ma koliko bunar bio dubok, izlaz se uvek vidi." За ову мудрост, морао бих пуно времена да проведем у бунару. Али, то је у ствари замка-у бунару треба да буде магарац.

И сада део, финале гранде..."Ali potrebno je da svi podignute glave gledamo u jedini izlaz i udružimo snage da do njega što pre dođemo." Еее, са овим се није зафркавати. Овај позив на једноумље, магарцу који је сам на дну бунара, то је ок...Али, овде каже "сви"? Па још "једини излаз"..."удружимо снаге"...Овде лончићи почеше да се бркају. Колико сам ја разумео, магарац је имао пуно среће, пошто је "сељак" чуо да се овај дере. Иначе могао је да гледа у "комад плавог неба" са свом магарећом вером к'о у коња, тешко би га то избавило. Хвала богу, тј сељаку, да је решио да га "затрпа"...Са ким је магарац "удружио снаге", осим ако прича није "прерађена"...Можда је ту било још магараца, на дну бунара, сетите се почетка...Србија, дворишта, бунари, магарци...Е сад, вероватно због "једноставности" рецепта за успех, остали се не спомињу...Ко ће га знати. Зато ваљда иде ова сумњива..."Ako se jedni penju otresajući probleme s leđa, a drugi kopaju presahli bunar ne bi li našli vodu, svakim zamahom ašova povećavajući dubinu, teško će se ukazati ivica koju treba preskočiti i izaći na slobodu". То је то. Дефинитивно. Било је више магараца у бунару. И постојала је "реакција"-то су они што су "кварили" идеју (вође) главног јунака приче. У ствари, свашта је ту било, на дну бунара..."Još ako pri tome iskopanu zemlju nabacuju na pleća onima koji traže izlaz, druge teškoće im nisu potrebne." Драма једна. Али, поента је у томе да "се пише" само онај који је, газећи по пораженим припадницима своје врсте, "испливао" на површину. Исплутао. Српски бунар. А да је, којим случајем победио неко из "реакције" и појавио се на супротном крају планете-негде у Кини, шта ја знам где, какав би то тек био успех. И поука. Као, само копајте, и кад не видите "светло", само копајте, мора да се појави. Или, ништа није дубље од вере, наде и жеље...једног магарца, да поново буде "слободан". Само кад је слободан, може да скочи у бунар, све остало је животарење, скок је живот...

Много је ово...Банално. А опет, плод је "слободе" и "демократије"...Нису сви плодови "слатки". Неки се морају "ољуштити"...Опет, овакви, који се сами "љуште", ти су најкориснији. Сами покажу своју срж, "до коске"...Плодови те биљке...биљке "људождерке". У ово "плодоносно" време, бирамо шта и где да "загриземо". А како дани (читај-овакве приче) долазе, све ми је слабији апетит...

Само, нешто ми је промакло. Тренутак у ком се "сељак" сииилно изненадио када је угледао магу, на врху бунара. То није наш "сељак". Генерално, тај није наш. Наш човек више не може да се изненади. Шта год да ради, или ништа да не ради, једноставно, њему је тај осећај изненађености угинуо. Давно... И због тога, сумњам у веродостојност ове, и свих сличних прича-рецепата из кухиње из које долази овај народни приповедач. Његова прича-рецепт, са паметним магарцем и сељанином "странцем", није ни писана за нас, због нас. Да ли та кухиња ишта спрема због нас? Коме ово "инстант", фаст-фуд јело треба да се допадне? Него, савет-ово одмах да се преведе, упакује, обавезно етикетира "Маде ин Србија"... а може и ситним словима да се назначи "експорт за ЕУ", случајно да не залута...Па њима, тамо, пријатно...а нама, како Бог да.


MusicPlaylist
Music Playlist at MixPod.com