Муфте генерал

И би чудо.

Није муфтија, што је муфтија, већ је оно што је од Алаха дато. Или узето?

Узето, оберучке. Ето чуда сред Србије. Може чудо бити, а да није Госпа приказница. Ово бива, а да бити може тешко, и самом Алаху. Раб његов од чуда се смешао, па халал харамом изједа.  Опет, тако смешан, љути ли Алаха, па фарз је стајати између? Само су му руке замењене, што би под левом, сад је под десном. А рукави, муфтија? Што ли су ти рукави заврнути?

Можда зарад лакшег писања твог личног фика? 'Ајде више, да се чита та твоја фатва заврнутих рукава. Пази само док их заврћеш, да Алах не види десну, те леву, окрвављене. И сам знаш, Алах види свакојако, како назад тако и напред. Види Он твој џемат, па се мршти од вида. Питаће те, када дође оно време, Јевмул-дин, који Иблис тебе гони и рукаве ти заврће?

Можда зато, гледајући себе у теби, и он смеша, па ти од Џенета, покаже пут Џехенема. Није муфтији да се држи бајонета, сабље. На њима се зекат не приноси. 

Лага, лага

Све ми више недостаје категорија Новинарство на овом блогу. Све говори да ће се појачавати тај недостатак, како се примичу избори. Чега нема без њега се мора. Мислим, нема категорије, али читајући Целом обилазницом око Београда од маја, стичем утисак да нестаје сама професија.

Стручни људи, између осталог, прописали су основна правила, бар за вести: Прво иде најважније, суштина у једној реченици, читаоц мора да сазна, редом ко, где, када, како, зашто, реченице кратке, пасуси кратки, нема коментарисања, моралисања, мудровања, дужина и форма по договору са уредницима, написати све важне информације осим неетичних, нејасних, непроверених и збуњујућих. (Много више и лепше прочитао сам о овоме на Бедном пискаралу и чланку Како и зашто писати вести).

Читајући "Мркијаду" (први линк) и то редом, схватио сам да је најважније то што је министар обишао радове на обилазници. То је прва реченица, у ствари први део. У другом делу, добио сам инфо да је то "тренутно најважније градилиште" (блп, почињу да се роје питања-стварно је то најважније? а најважније за кога?...), али ту се реченица не завршава, следи и инфо "да су грађевинари најавили да ће она (обилазница) бити завршена до маја, а то је пола године и јаче пре рока" (први сет питања остао је у облачку, а већ се отворио нови-који сад грађевинари? ког маја? ког рока?...)

Да ли да читам даље, или је то губљење времена (живаца, стрпљења, разума)? Маса фаулова направљена је већ на самом старту, шта да очекујем у наставку?

Мазохистички кренух даље. У следећој реченици сазнао сам да је траса обилазнице дуга 40 километара, да је решен имовинско-правни проблем, радови иду супер и да ће рок бити доста скраћен. Па, рекох себи, бомбардовање сам прегурао, а ово? Почиње лагано да ми се чини да је НАТО био "мала маца", овај сипа у исто време више врста бомби (крмаче, касетне, графитне, све на један отвор) и само "шара", без реда, као у оном вицу о странцу који долази у неки град, улази у биоскоп, мора на балкон, мора да се олакша, па крене све са балкона, а из мрака глас: "Странац, шарај мало, немој само по мени."

Схватих из даљег текста да је министар дао Танјугу изјаву (што је то па битно, вест је и потписана са Танјуг), да је ангажовано доста домаћих предузећа (ово ваљда треба да има "патриотски" елемент), и да је он (министар) "изразио очекивање" да ће до 1.маја бити отворена за саобраћај комплетирана обилазница...Ок, министар је сад и "попустљив" у односу на оне грађевинаре што су причали о априлу, он их сад као коригује (мада ме све време жуљка који су то грађевинари). Али смрзавам се на "комплетирана". Да не пролазим туда сваког дана, и да не знам шта значи реч "комплетирана", па хајде. Опет, министар уз први мај не наводи годину (случајно? не 100%), тако да то остаје ономе ко вест "конзумира" да закључи. Ха, патетично.

Прича даље министар о "огромној" користи Београђана од обилазнице (овде почиње да се назире "циљна група"). Он је похвалио градитеље, који су га дочекали пуни оптимизма! (Патетично на квадрат, све даље од основних правила, све ближе...)

Има још вести, али ја одустајем. Овај новинар што је "обрадио" вест вероватно сада спава "сном праведника", задовољан што је одрадио посао, објавио "вест", задовољио свог шефа, уредника, шта год? Одмара човек за нови задатак, сутра је нови дан. Он се нарадио, боли њега уво за вредност и квалитет тога што је одрадио. Кинта му не гине, шеф је задовољан, министар још задовољнији (ставили су му најновију слику у чланак, то је једина истинита инфо). А читаоци? Па они су ту више као "декорација", а пошто ће да навале да коментаришу, лајкују, прозивају, тиме ће још и да подигну рејтинг. Транзиција лошег квалитета. Једна капљица очајно лошег у мору катастрофалног-хомеопатија?

Запамтио сам новинара. Потписао се са: "Танјуг". Е верујте да знам за кога ће он да гласа на следећим изборима. Лаку ноћ, Србијо. Ваљда ће једном да сване.

...На ушћу двеју река, испод Авале...

Вест бр.1:

"...

Naime, na čelu Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, političkom trgovinom, došla je izvesna Snežana Stošković, penzionerka, sociolog, bivši funkcioner jugoslovenskog Crvenog krsta i dokazana švercerka, specijalista za "krizna vremena", kako ona iz devedesetih, tako i ova danas...

Kao "kadar" PUPS-a, bliska saradnica klana Krkobabić i miljenica Dragana Đilasa, dobila je vlast, ali i šansu da malo "sredi" socijalnu zaštitu, da razbije penzionersku monotoniju, a usput i " malo" zaradi. Šta da se radi kad u zemlji Srbiji nema dovoljno stručnih i iskusnih ljudi?

Tu je gospođa penzionerka, koja ispunjava uslove koje se tiču godina starosti, ali ne i sitnice - uslova koji se tiče kvalifikacije.

Iako po Zakonu o socijalnoj zaštiti sociolog ne bi ni mogao da obavlja ovu funkciju, moćnici su već stekli dobro iskustvo u kršenju zakona, i ne samo ovog. Pored penzije koju redovno prima, tu je i te kako dobra plata, a i procenat od projekata koje nevladine organizacije realizuju preko njene ustanove. Ova super baba je iskoristila svu svoju moć, pa je tako pozapošljavala svoje rođake i prijatelje, iako nijedan od njih nema nikakve veze sa socijalnom zaštitom.

..."

Вест бр.2

"...

- Dajemo 100 miliona evra godišnje da bi karta za GSP koštala ovoliko. Dajemo 60 miliona evra za vrtiće, da bi boravak koštao koliko košta, za penzionere, trudnice, bebe... I najgora stvar koja postoji je da neko na tome krade! Ako krade, to nije obično krivično delo, to zaslužuje najgoru moguću osudu! Kad neko krade na nečijoj nesreći, to je najgore moguće! Istraga traje, a neka policija i tužilaštvo kažu svoje. Kad se istraga bude završila, dobićemo tačne podatke, a ja ću se baviti odgovornošću ljudi u Centru za socijalni rad. Jedno je da li postoji odgovornost, a drugo da li je neko krao. Time pažljivo treba da se bavimo.

..."

Тотално је небитно која је вест прва а која друга по реду, могу и да замене места. Није овде питање о редоследу, као "кокошка или јаје". Овде је трик у "...а ја ћу се бавити...". Врхунски! Човек аболирао сам себе, у једној реченици. Сем "прања" руку, применом футура другог, "продужава" се позиција моћи, власти...Стварно је гадан тај осећај, бррр.

Нема наде, дефинитивно. У друштву у ком можеш бити "сам свој мајстор", постављати и растављати сто, кад ти сам решиш...Нема. Ако те није било срамота да поставиш "прљаве" тањире, што их сад "разбијаш", да би те "фамилија" волела? Одговорност. Чаробна реч, лек за Србију...Србију у Европи, свету, где год и како год...Поздрав уз песму "нема лека апотека...".

Шта још има? Да повезујемо вести даље? Или да наговарамо децу да не иду преко? Каман...

 

Зимске чаролије

 

 


Шта рећи, после 'тице-скијалице? Пробао бих и ја да летим узбрдо, али нема довољно услова...

Шта му фали?

Ето га. Отела се стрела да распори небо. Игла. Две стотине метара, можда и кусур. Са њеног врха, види се све. Узбуђење обичног човека, да здрхти, безначајан наспрам пилона, и моста. Образи да забриде и порумене. На овој "млакој" београдској зими, ту, у његовом подножју, треба мерити субјективни осећај температуре, сигурно је огроман плус. Без ветра, без кише, мада дува, пљушти...Ту, у близини моста може само бити лепо...И време, и све.

И кад год се неко дрзнуо да "чачка", "бургија", пита "неукусне" питалице, одговор је већ био ту. Да је одговор, и није, то је било питање на питање: "А шта му фали?"

Као што је требало пуно времена да се стрела справи, игла зашиљи, тако је и одговор-питање стајало, као опомена, као претња, као знак "стоп", за све оне "брижнике" и "контраше".

Наизглед, није му ништа недостајало. Огроман. Видљив с' краја света. Моћан и јак. Симбол жеља. Мера за све сличне, и будуће мостове. 

Додало му се, само од себе. Таман га је луди празнични ватромет "заогрнуо" сјајем бакљи и игром светла. Почео је да се љушти. Са себе је кренуо да стреса бетон, и "нуди" челик. Мада су га скоро сви волели, тако јако и, помало отужно, од све те љубави, он је оживео. Није знао да каже шта му фали, само је са себе стресао парчиће свог тела. Почео је да гомила материјал, испод самог себе. Давао је људима, а да није постајао мањи, ружнији.

Од материјала, готово шута, почеће брзо да се ствара муљ. Као да му је то недостајало? Муљ, муљање...

Да ли ће људи схватити шта нам мост поручује? Шта му фали? Што "даје" себе? Да није можда "полудео", од своје величине, огромности, грандионзости?

Ето људима материјал да му направе, у подножју једну малу лепу кухињу. Не ресторан, скупоцену крчму са банкет салом, са ливрејисаним особљем и парада-мајсторима. Не, због тога свега, мост је и почео да "повраћа" муљ. Само малу, готово кантину, са фуруном за печење хлеба. Фуруна да пече заувек-вечити плам. А поред кухиње, око пилона, да се обзида војнички логор, и смести војска. Војници да пазе, да случајно на мост не залута неко гладан. Не дај Боже. И да стално у кухињу доносе материјал што мост одбаци. Да крче муљ.

А кад дођу великаши, да обиђу своју величину, војници да поздраве, да сакрију муљ у чаробну кухињу. Да највећи чин рапортира, да на мосту нема гладних, да их није било и да их никада неће бити, тако му свега!

Да ли се са врха пилона види и то, колика је мера наше неумерености?

(Ова прича је измишљена, и свака сличност са стварношћу је намерна. Шта ће се још "појавити" из муља, то зна мост...а да, и великаши.)

Српски бунар, да не поверујеш...

Jednog dana u dubok bunar upadne magarac. Satima je jadna životinja tužno njakala...

Ето, тако то почиње. Све са примесом оног "нашег", српског, сељачког духа и духовитости. Само је важно да "личи", све остало је у другом плану. А на крају, ту је и поука. Да не поверујеш...

Пођимо редом. Магарац је упао у бунар!?! Власник, "после дугог размишљања" одлучио је да маторог затрпа у бунару. Милосрђе. А и размишљање је било "дуго". А и магарац је био стар? А бунар дубок. И још сув. И сад, шта тражи стари, искусни, онемоћали али ипак бистрог ума, магарац, око дубоког, сувог, запуштеног бунара? Чачка мечку. Ово би могао да постане наш бренд-замисли да путујеш Србијом, пролазиш села и дворишта, по њима стари бунари...А стари магарци, мало, мало па-скок унутра...Земља чуда? Не, земља луда...

Прича, исфорсирана мудрорија, мора имати срећан крај. Како је "сељак" у садејству са комшијама(*) бацао земљу на магарца у бунару, тако је овај "стресао" исту са леђа под ноге и утабавао је, степ по степ...до "светла на крају тунела". Какав флеш.

 (*)Ово већ залази у научну фантастику - да се комшије "помажу" у нас. Много реалније је да "сељака" који затрпава бунар! нико не би ни констатовао. Једино ако није његов бунар, већ неког комшије, е ту би било разних облика пикантерије, и испољавања оне оригиналне, наше праве домаће нарави... 

Да се ово и овако, свари, треба...ма јок, бре...ово се не може, не сме. Атак на интелигенцију обичног читаоца толико је био "јак" и непријатан, да је "појашњење" које следи после приче о магарцу и "сељаку", дошло као "ударац лопатом по гробу", тог истог читаоца. 

Ако неко, случајно, није схватио..."Tajna uspeha je u tome da se ne dozvoli gomilanje problema na plećima, već da se svaki problem što pre zbaci sa leđa i iskoristi kao stepenik da bi se popelo korak više." Е благо нама. Од сада, са успехом нећемо имати више проблема...За један успех потребни су вам: један бунар, један магарац, један сељак, по могућству власник магарца, група сељака (није неопходно, додаје се по укусу), лопата (или више лопата, ако сте додали групу сељака...). Магарца баците у бунар, сељака ангажујте да магарца затрпава док се овај не појави на врху бунара. У току ангажовања сељака, додајте и остале сељаке, ако их имате, ако не ником ништа, једино ће вам за успех требати више времена...Е да, успех је готов оног тренутка када се магарац појави на врху бунара...Сервиран успех. Све зависи од квалитета намирница, колико је магарац стар, бунар дубок и сув, а сељак милосрдан. 

Из ове кухиње даље следи и ово..."I iz najdubljeg bunara može se izaći samo ako postoji jaka vera u uspeh, ako se ne pomišlja na predaju i odustajanje, jer ma koliko bunar bio dubok, izlaz se uvek vidi." За ову мудрост, морао бих пуно времена да проведем у бунару. Али, то је у ствари замка-у бунару треба да буде магарац.

И сада део, финале гранде..."Ali potrebno je da svi podignute glave gledamo u jedini izlaz i udružimo snage da do njega što pre dođemo." Еее, са овим се није зафркавати. Овај позив на једноумље, магарцу који је сам на дну бунара, то је ок...Али, овде каже "сви"? Па још "једини излаз"..."удружимо снаге"...Овде лончићи почеше да се бркају. Колико сам ја разумео, магарац је имао пуно среће, пошто је "сељак" чуо да се овај дере. Иначе могао је да гледа у "комад плавог неба" са свом магарећом вером к'о у коња, тешко би га то избавило. Хвала богу, тј сељаку, да је решио да га "затрпа"...Са ким је магарац "удружио снаге", осим ако прича није "прерађена"...Можда је ту било још магараца, на дну бунара, сетите се почетка...Србија, дворишта, бунари, магарци...Е сад, вероватно због "једноставности" рецепта за успех, остали се не спомињу...Ко ће га знати. Зато ваљда иде ова сумњива..."Ako se jedni penju otresajući probleme s leđa, a drugi kopaju presahli bunar ne bi li našli vodu, svakim zamahom ašova povećavajući dubinu, teško će se ukazati ivica koju treba preskočiti i izaći na slobodu". То је то. Дефинитивно. Било је више магараца у бунару. И постојала је "реакција"-то су они што су "кварили" идеју (вође) главног јунака приче. У ствари, свашта је ту било, на дну бунара..."Još ako pri tome iskopanu zemlju nabacuju na pleća onima koji traže izlaz, druge teškoće im nisu potrebne." Драма једна. Али, поента је у томе да "се пише" само онај који је, газећи по пораженим припадницима своје врсте, "испливао" на површину. Исплутао. Српски бунар. А да је, којим случајем победио неко из "реакције" и појавио се на супротном крају планете-негде у Кини, шта ја знам где, какав би то тек био успех. И поука. Као, само копајте, и кад не видите "светло", само копајте, мора да се појави. Или, ништа није дубље од вере, наде и жеље...једног магарца, да поново буде "слободан". Само кад је слободан, може да скочи у бунар, све остало је животарење, скок је живот...

Много је ово...Банално. А опет, плод је "слободе" и "демократије"...Нису сви плодови "слатки". Неки се морају "ољуштити"...Опет, овакви, који се сами "љуште", ти су најкориснији. Сами покажу своју срж, "до коске"...Плодови те биљке...биљке "људождерке". У ово "плодоносно" време, бирамо шта и где да "загриземо". А како дани (читај-овакве приче) долазе, све ми је слабији апетит...

Само, нешто ми је промакло. Тренутак у ком се "сељак" сииилно изненадио када је угледао магу, на врху бунара. То није наш "сељак". Генерално, тај није наш. Наш човек више не може да се изненади. Шта год да ради, или ништа да не ради, једноставно, њему је тај осећај изненађености угинуо. Давно... И због тога, сумњам у веродостојност ове, и свих сличних прича-рецепата из кухиње из које долази овај народни приповедач. Његова прича-рецепт, са паметним магарцем и сељанином "странцем", није ни писана за нас, због нас. Да ли та кухиња ишта спрема због нас? Коме ово "инстант", фаст-фуд јело треба да се допадне? Него, савет-ово одмах да се преведе, упакује, обавезно етикетира "Маде ин Србија"... а може и ситним словима да се назначи "експорт за ЕУ", случајно да не залута...Па њима, тамо, пријатно...а нама, како Бог да.

Гост са Зида

(Вест за овај чланак? Треба да је у подножју...)

Зид. Одавно познат. Делилац.

Град, дељеник. Са свим у себи и по себи. Зид и његов град, проста, алгебарска рачунска операција. Дељење. И то тако, годинама. Јак Зид, бетон, чинило се да је константа. А није. Бежећи од свог почетка, делио је град на два. До скора.

Берлин. Двоналичан град. Без лица, са два наличја. Са два Сунца и два Неба. Скрушен и тих, растао је годинама, обезличен Зидом и поделом. Растао да смањи Зид, да замени наличја за лице. Раздељен у себи и по себи.

Берлин. Пре пар месеци. Недељен. Само фрагменти зида. Као ожиљци. Под једним Небом и једним Сунцем, тек трагови дељења. Бледи. Сад је делилац раздељен, само за знак мени и сличнима.

Ових дана, имамо госте. Неваспитане. Руке им прљаве, ноге каљаве. А опет, у нас Срба, гост је гост. Лавор с водом, па нек просипа. Мора гост да се угости, нахлебује и ушушка. И мора да се с путом својим распусти, кад нам кући улази. Вазда су нам врата била шира од куће, трпеза већа од крова, а гостињска соба најјача. Да се гост не увреди.   

А он, чудан гост. Поклоне нам по дворишту данима стовара, кола пуна. И као да жури. Нема времена ни да се обрадује. Нека, нек' се не прекида, ми ћемо се зарад њега обрадовати. Морам да погвирнем пут дворишта, а знам да није лепо. Гост се, у нас Срба, само једном онегости... А тамо, по дворишту, гомиле шута, бетона, жице. Ја поклона? А гост навадио, све из кола...Сад већ почео да вади из душе. Да му довикнем. Ћут. Препашће се, а оно је гост. Знам, знам, у нас Срба гост се не препада виком, већ смехом, ракијом, најбољим што се за њега, госта, вазда сачува.

Како да му не кажем? Јес' поклон, ал' је дуплиран. Од те сорте дара, све смо реке озидали, сад ћемо и потоке. И тако, све до извора. Није нам он гост првенац. Сити смо се поклона напримали. Кипуће по дворишту, а он само слаже, додаје, допуњава. Е вала, нека га, по праву је то, гост је гост.

Из Берлина, ових дана, долет ангела. Крила пресвучена, таман тако да се они ожиљци оневиде. Са Зида. Није лептир, а ни змај. Све нам лети, па прелети. Лош гост. Мада то и нема у нас, Срба. Све и кад се чини да је лош, није. Ми смо га лошим гледали, гледањем силили. Од те силе смо га осилили. Анђела, даривача. Заборавног, што се каже у нас Срба, кратка му памет. Неосврнута. 

Ових дана, види се Србија са Зида. А анђео га премешта, део по део. Берлин, све у моје двориште, све на она, најшира врата. Џаба лавора, ракије и смеха. То смо га ми, зарађеног и заузетог, угостворили. А он, вредан, угошћава нас. У нашем, мом двришту. Такав је, ваљда обичај, у њих, Германа. 

Нисмо ти ми, Срби, за те "високе" алгебре. Од силног дељења, одродисмо се од множења. Од одузимања, изопштисмо збирања. Тја. Можемо само прах добро избројати. Прах из кљуна госта-анђела. Томе смо вични, ми Срби. Бројачи праха. Домаћини.

Зид је ту. Премештен, а да и није. Нов, а згрбљен. Пребројан, у камен. Пресељен, све са Сунцима и Небесима. Мање се види одавде, из мог дворишта, него из Берлина. Увек је био важан угао гледања, код нас, Срба. Али то и није алгебра, то је тригонометрија...

(Летос сам био у Берлину, пар дана. А тек данас, новине ме "подсетише" на то...)

Добар дан, ал' стварно...

Ово је "немилосрдна" анализа једног говора, који се, сам по себи, није требао ни догодити...(http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Tadic-Zahtev-da-priznamo-KiM-iznet-u-poslednjim-trenucima-pregovora-Srbija-ga-nije-prihvatila.sr.html)

"Ми нисмо такав захтев прихватили, нити ћемо га прихватити”, рекао је Тадић и додао да се сада ради о једној политичкој борби и да је уверен да ће Србија убедити своје европске партнере да је то немогуће.

Суштина неодрживости ове реченице је у уверењу "...да ће Србија убедити своје европске партнере...". На жалост, овде партнера, а ни партнерства нема. Ми би, можда изнад свега, волели да је тако, али сурова реалност каже да од тога нема ништа. Нула. Зеро. Да би били партнери, морали би да будемо у ситуацији да делимо све, и добро и зло, и права и обавезе, и сиротињу и богатсво, и тако даље, и тако ближе...А пошто нема партнера, сем голе жеље да је тако, ова "голотиња" већ, полако али сигурно, прелази у класичну порнографију. Да се ми мало пробудимо, ма колико ти снови да су слатки?

"Наставићемо нашу борбу на један миран дипломатски начин, убеђујући наше партнере, и сигуран сам да ће они на крају разумети да без Србије као централно постављене земље на Балкану нема мирног и стабилног Балкана, а да је то у интересу свих европских земаља како не би плаћали страховито велику цену као што је то било деведесетих година”, рекао је Тадић, а преноси Бета.

Не, не можемо им претити. Морали би да се, бар мало, плаше те батине коју им показујемо. Е па такав облик амнезије само ми себи смо могли да допустимо. Елем, страховито велику цену "деведесетих" платили смо ми, они је се нису плашили ни тада, а што би сада? Да не помињем да су своје "прсте" гурали, али увек тако да се само увере да је Балкански лонац "врео", при чему се нико од њих није "опекао". После деведесетих, дошла је деведесет девета, бомбе по Србији...Бомбе по земљи из срца Балкана...Па нису те бомбе дошле, вештим техникама вођене и навођене са Марса. Из Европе су, те исте Европе, којој је мир интерес (ха). Авиони, камиони...Па је после дошао Бонд Стил, у срце тог истог Балкана, све да се "учврсти" и "осигура" мир. Лепо је то што ће се "наша борба наставити", али ова нација треба да зна о чему се овде ради...

"Верујем да ћемо после једне нове дипломатске офанзиве успети да убедимо наше европске партнере, ако не ову генерацију убедићемо следећу, уосталом и у Европи се дешавају избори као и овде, јер су аргументи на нашој страни”, рекао је Тадић.

Нове офанзиве? Још није крај агонији? А шта је било са "старом" офанзивом? А још горе је то са "следећом" генерацијом, пошто им ова не ваља, нама не одговара? Беше једна невероватна представа, Краљ иби, и невероватни Зоран Радмиловић са својом реченицом "Оооо, народе мој...". Беше и један филм, једино му наслов ваља-"Непристојна понуда"-а то смо имали овде, у овом случају. А да заокружим ове позоришно филмске асоцијације, у мени омиљеном "Лепа села лепо горе", постоји сцена у којој Манда скида чизме, поздравља се са мртвим кумом речима "Куме мој, одох ја, доста је било...", па из мрака, из дубине замке, крене ка светлу, крене за смрћу, крене...као слободан, миран човек, свестан себе и свега у вези с тим...

Тадић је поновио да Србија неће одустати од Резолуције УН 1244.

Док су они морали да се труде око смишљања нових, и све новијих услова које треба испунити, садистички речено, било је "неке дражи". А како смо ми и тај део "посла" преузели на себе, ово већ има мазохистичку ноту (која траје 7х24, ха као реклама)

"Она (резолуција) донела је мир на простору Косова и Метохије и сачувала је људске животе. Она је гаранција заштите људских права независно од тога колико која нација има припадника на Косову и Метохији”, сматра Тадић.

Нити је на Косову и Метохији мир, нити су сачувани људски животи. Нема тамо ни Г од неке гаранције било ком српском детету кад пође ујутро у школу, да ће видети своју мајку поподне, кад се врати...ако се врати...Нема те и такве Резолуције.

Према његовим речима, Резолуција УН 1244 о Косову је и правни основ у којем се може пронаћи решење за проблем КиМ. Тадић је рекао да има јасан политички план како то решење треба да изгледа и да ће ако разговори о томе буду приведени крају изаћи у јавност.

У сваком случају, рекао је Тадић, „не треба излазити у јавност пре времена да би читав план био ефективан и дао резултат”.

Јасан политички план? За шта? Па тако нешто нико више не тражи...Не треба њима план. Њима треба још само једна проста ствар-да Србија сама призна то, ту франкенштајнску творевину, то њихово чедо...Србија је дала скоро све-војска и полиција су се повукле, предали смо председника републике, предали смо и генерале, Срби сада тамо живе у резерватима, може свака шуша да их убија а да за то не одговара, могу и да им ваде органе зарад трговине, па да се на то гледа као на нешто "интересантно"...остало је да се унизи тако што ће "запљунути" свој Устав, сама рећи да је то у реду да јој део земље није важан, па има Србија земље колико хоће та Европа, ено је у Војводини, Рашкој, све где је нема...

"Ми смо сви и наша дипломатија и сви који су се бавили евроинтеграцијама потрошили сву људску енергију да одбранимо наш интегритет и да добијемо статус кандидата (за ЕУ)”, рекао је Тадић.

„Огромна енергија је изливена. Није нам жао и нећемо да одустанемо. Ми јасно знамо да је то пут. Србија мора да уђе у ЕУ зато што немамо боље решење. Када бисмо га имали радо бисмо заокренули у овим околностима јер се и Европа суочава са проблемима, а с друге стране Србија не може да одустане од елементарних интереса”, рекао је Тадић.

То што сте трошили, то је у реду...мислим на енергију. Трошили сте и нашу, моју, вала као да је и она ваша. За сада, од интегритета још нешто и има. Од статуса нема ништа. А ако је то основ "новог политичког плана" типа "и статус и интегритет", е то је већ злоупотреба народне интелигенције. Па разне смо те "игре парова" прошли до сада, све смо их изгубили. Сами смо смишљали игру, њена правила, сами и, само ми смо у томе учествовали, и све смо увек чинили да изгубимо...зато што је исход сваке од тих био један, једини-пораз. Па ваљда има доста материјала да се извуче "наук". Увек је тако, кад "нема бољег решења". То је флоскула, то нема везе са реалношћу. У животу увек има више опција, више решења, увек...Све зависи од мудрости, зрелости и одговорности онога ко може да препозна, да схвати и прихвати...али стварно, искрено, од срца.

Како је председник навео, актуелна власт због политике према Косову „трпи страшне оптужбе” да је издајничка иако се, према његовим речима, сада види да то није тачно. „Не може нико да ме убеди да одустанем од Резолуције УН 1244 и учинићу све да убедим своје саговорнике ЕУ да је то модел који треба да применимо”, рекао је Тадић.

Немојте им се правдати, господине председниче. Нисте ви рекли да не прихватате њих, обратно је. Овакав резон је вероватно последица оне инсуфицијенције енергије из претходног пасуса. Како иначе схватити. А то што Вас већ сада убеђују да одустанете од 1244, реците им да Ви та овлашћења и немате. Од партнера сте их превели у саговорнике. Само им реците да Ви нисте тај саговорник. Иначе...

Тадић је казао и да Србија мора да пронађе решење за проблем Косова.

Ово је једина истина. Као и увек, дошла је на крају, кад су већ све теме исцрпљене, кад су већ сви уморни да виде, чују и конзумирају ту фамозну истину...


Као што рекох, на самом почетку, боље да до овог говора није ни дошло. Боље за све. Чули смо тако, нешто што смо знали, а смели смо да питамо...Кажу спортски коментатори, кад неки клуб губи са 6:0 и прима седми гол, "агонија се продужава". Само, у ту утакмицу ми смо већ "заложили" све, богами, и будућност наше деце се залаже, из дана у дан...Ускоро ће "на тањиру" бити и будућност деце наше деце...Слоба је отишао, пратила га је парола "Готов је"...Видех ли ја ту негде, сличну...пише "Доста, бре".

Сеобе, нове технологије

 

Sergej Lavrov, šef ruske diplomatije, nedavno je poručio da će „Rusija braniti prava Srba, gdje god da žive, uzimajući u obzir sve mogućnosti proizašle iz međunarodnog prava i ruskog zakonodavstva“, kao i da će „njihove zahtijeve pažljivo razmotriti u skladu s ruskim imigracionim zakonom“. Beograd zahtijeve za dvojno srpsko-rusko državljanstvo smatra „štetnim“. Iako je Borislav Stefanović, šef beogradskog tima za dijalog s Prištinom, poručio predstavnicima Srba sa Kosova da su ovakve ideje čak „šaljive“, o ovoj peticiji danas će se izjasniti Skupština zajednice opština Kosova. U Skupštini zajednica je nezvanično rečeno da ova „ruska inicijativa“ ne šteti interesima Srba na Kosovu, a da „sve što ne škodi, može da koristi“

(комплетна вест налази се на http://bosnian.irib.ir/analize/komentari/item/112537-srbi-trae-dravljanstvo-rusije)

Колико јутрос, чуо сам вест како Србима са Косова почиње да стиже хуманитарна помоћ од стране Руске Федерације, а поводом великог броја захтева за држављанством. Помоћ је нека врста замолнице Русије Србима да не инсистирају...

Без придавања значаја разним "представницима", групама и организацијама, и њиховим широкогрудим и благоглагољивим објашњењима овог, сада већ масовног чина, стичем утисак да је ово све мање порука нашем врху државе. Мада, председник негде рече да је та вест за њега "мит", пошто му тако нешто, са његовог "нивоа" нико то није ни јавио...Хммм, да ли се понавља епизода "Необавештен".

Па и да није било сличних ситуација у нашој бурној прошлости (а свакако је било), кад се група Срба сабере и запути на пут, ова врста сеобе-"сеоба у најави", води нацију још дубље у неизвесност, маглу, и ко зна шта још. Кад је Арсеније Чарнојевић полазио у друге нам земље стране, држављанства није било, оваквог данашњег типа. 

Ово је модерна, "технолошка" сеоба...Израз немоћи, завет туђим ("братским"?) симболима у исто време кад и својим сопственим (а може ли то практично тако да се изведе?). Може ли се, генерално посматрано, бити и Србин и Рус, или је то последица наших исконских потреба за "Великим Братом" који по природним законима има да бије чврге онима који му "малог бату" малтретирају. Феномен Српства постаје све више постављен у теорије хаоса, ако се сетимо двојности са држављанством у Црног Гори, иницијатива за регулисање тог питања са БиХ и Хрватском...Србин сада има све више опција, може бити "само" Србин, Србин и Црногорац, Србин, Рус и Црногорац, Србин, Хрват, Рус...Србин је, коришћењем било које од опција из "лепезе", ушао у бит савременог света-"бићу што више нечега, и то толико, да то постаје потпуно неважно". Гле Европе..Старим светом доминирали су људи мултидисциплинарног образовања, знања и струке...Да би постали то што су постали, мукотрпно су радили, учили, трпели, одрицали се, улагали се, страховали за свој рад и улогу. Ми смо све то "превазишли", сабијани и терани у колоне и збегове, стално на путу ка матици. А сад кад нас, можда, матица више неће (не може, не види, не чује...) тражимо, можда, другу матицу? Кога је данас брига за старосветске принципе знање-моћ, мудрост-снага и сл. Постало нам је важно, пре и изнад свега, да будемо нешто (готово било шта), само не ово, што у ствари јесмо. 

Ово је, по мени узалуд. Резултат је такав, да ће оних што су "само" Срби бити мање, на рачун оних "мулти". Препознаваћемо се по сакоима, "мулти" ће имати велика задебљања на местима џепова, где се обично носе пасоши...Све остало биће нам исто, и посао и незапосленост, и здравље и болест, и псовке и ракија, и безнадежно сутра, као и суморно данас. "Мулти" ће имати, додуше, "резервне" отаџбине, за не дај Боже, за лакши фактички прелаз границе, ако до тога дође. Али греше, у том реду биће изгледа већа гужва, па више их је од "само" Срба...Није све онако како на први поглед изгледа...


MusicPlaylist
Music Playlist at MixPod.com