Тамо далеко и ту, недалеко...
Када је број мојих пријатеља који су отишли, постао већи од броја пријатеља који су остали ту, у Београду? Да ли је тада и број "нормалних" вести о "нормалним", свакодневним догађајима, пристиглих од њих "тамо", надјачао број ненормалних гласова и гласина ових мојих људи, који су "ту"? Да ли је уопште могуће да они "тамо" постигну обим и фреквенцију ових "ту"?
Њима "тамо", адаптација на "нормално" трајала је кратко, Бар тако кажу. Важи оно, да се човек на добро лако навикне. Поготово, ако тај човек једва и да памти добро. Њима тамо, није страно да је околина насмејана...или бар, није намрштена. Ваљда та ситница и доводи до постепеног спуштања њихових рамена из стално напете позиције, "хлађења" вратних жила и, једном речју, уводи их у фазу опуштености. Шта то беше-опуштеност? Сме ли се уопште мислити о томе?
Нама, ту, развила се током дугог низа година, својеврсна имуност на "нормално". Срећом, то "ради" само док смо ту. Прихватање стварности, онакве каква је, водила нас је, и на крају довела до општег, колективног, губитка смисла и осећаја за нормално. Као да смо, вођени обичним нагонима, ситним и лаганим корацима, натенане, прешли из једног, стварног и "здравог" света, у неки паралелни свет. На том путу, разрађивајући све могуће облике рационализације, правдањима пред нама самима, окретањем главе, гажењем линије мањег отпора, извршили смо ту чудесну имунизацију...Породили смо, у том паралелном свету, систем вредности, само наш, само нама прихватљив, разумљив, али ипак необјашњив.
Остати или отићи?
Остати...сам, отићи...сам,
Остати...свој, отићи...туђ,
Остати...без наде, отићи...са вером,
Остати...где? Отићи...где?
Остати...и бити, отићи...не бити,
Просто...остати. Просто...отићи.
Остати...стар, слеп, глув...
Отићи...леп, запамћен млад.
Остати...јак, отићи...луд,
Волети...остати, желети...отићи.
Остати...радити, отићи радити,
Остати...тужан, отићи жељан,
Остати...са страхом, отићи...однети страх,
Остати...знати једино, само одем ли
увек ћу имати где да се вратим.
Отићи...знати једино, да сам остао
једино се не бих могао нигде вратити...
(Свим мојим људима, који су сада негде "тамо", да се сете нас "овде"...добро смо, знамо да вредимо за боље...)
Честитамо!
Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.
