Четвртак, Децембар 15, 2011
Стари сплав (само за одабране)...
За овај сплав, из наше приче, само се зна да је укрцавање почело деведесетих прошлог века. И око тога има пуно спорења, као уосталом око свега, за шта се на крају баладе покаже да и није било вредно спора и труда.
Елем, сплавари су пристизали, из разних праваца. Сви су били као насликани, руком једног истог мајстора. У сваком пару очију, сем дубоког сивила, носили су одразе својих згаришта. Кретали су се полако, без преке журбе, знали су да на сплаву има места за све, иако су се много пре њих силни баш давно укрцали.
Долазило је, приликом укрцавања, до разних комешања на сплаву. Неки стари сплавари поздрављали су новопридошле, тражили им места, где да одложе својту и прње, тражили им одмор од ходочашћа. Други су, опет, негодовали. Галамили су да се сплав нагиње, сами скакали по њему како би га заљуљали и показали да постоји опасност. Знали су, да кад се сплав отисне, све мора да се дели, и места за путнике, и храна и вода, све.
Свака нова група сплавара долазила је из другог правца. У то време свет није имао 4 стране, не, био је свестран. Године су пролазиле. На сплаву се време почело мерити по доласку група сплавара. А сплав је, неким чудом постајао све мањи, а да се није смањивао, био је све старији, а да се време није убрзавало...Љуљао се, све више и страшније, а путници су били све уморнији и измученији, иако сплав још није запловио.
Било је на том сплаву свега за видети. Почели су се рађати и умирати, волети и мрзети, подкрадати и штитити. Било је туча међу сплаварима, свађа, песме...Појавио се ту, на њему, живот у свом новом, другачијем облику, живот упућених једних на друге, скучено битисање. Овладала су нека правила, која нигде сем ту, нису могла постојати. Као да је сама Пандора походила сплав, шверц, превара, пљачка, крађа посташе свакодневне некажњиве појаве. Беше на сплаву и судија и полицајаца, али су се стопили. Постали су , једноставно, само јединке међу многобројнима...
Као и увек, у свакој групи твореној на хаосу и елементарним правилима опстанка и останка, најсналажљивији и најпромућурнији, ствараше своје групе и кланове, сопствених верника и (п)оданика. Тад се почеше међусобно "гристи" и "јести", и све ту, на лицу места, пред оним истим сивим очима придошлих, и у међувремену, згаслим очима старих путника. Издвојише се вође, да нуде наду у безнађу, да нуде светла по сталним ноћима, да траже веру, да траже све. И све то стојећи на сплаву, на најсувљим, "најбољим" местима, стојећи на "поједеним" путницима. Обичан, а већ одрођен свет око њих, све је слабије видео и чуо, све је лакше чекао на свој ред, да буде "поједен". Од силних понуда често се губила и свест. И док су једни нудили и тражили, други су почели тумарати по сплаву...Схватише тумарајући да је то једина могућност да стигну своје сопствене душе. Иако су им свима душе биле у замци, овима што нуде ђаво је за њих (душе) већ дебело стао да плаћа, а овима што тумарају, преостало зрно свести није допуштало да се с ђаволом тргује. Зато су, за казну, морали да иду стално, јачи по правилним круговима, они слабији како су једино могли...Најслабијима се њихове душе привиђаше у узбурканим водама око сплава, те скакаше, неповратно...
Свима је било заједничко само једно, а то је трен у коме ће сплав кренути на свој пут. Вођама би то био знак све њихове моћи у немоћи, вођенима лакши ваздух у плућима приликом тумарања. Само најмудрији су знали да сплав неће никад кренути. Он стоји, плута, одвезан од обале, спреман увек само да потоне. Они су имали, дубоко у својим одбеглим душама, само блеске приказа:
Само неколицина ће преживети. То нису ни "изабрани", ни вође, ни богови. То су они, најближи својим душама, коренима и прецима, срођени са својим временом, било да су дошли из свестрана, било да су на сплаву поникли. Свако бојен гаром са свог рођеног згаришта, знојем својим и знојем својих ближњих. "Грижени" а непоједени. Они који ће претећи време, израсти таман толико колико треба за дах, да кад сплав додирне дно, њихова уста изговарају истину.
На сплаву сам. Сада и заувек. Старим "грижен" и "уједан", стигнем покадкад своју душу, таман мислим да је видим, али је не чујем, па опет изнова...па буде обратно. Додирујем често маглено звоно, а звука нема. Само знам да тонем, да тонемо...
(Дело "посвећеног" човека нема временску одредницу. Све је већ одавно речено (то "све" је највећа бесконачност, мање тога је написано, још мање насликано (нижи нивои бесконачности), а на нама је да завирујемо у кутке, одижемо каменчиће и тражимо те величине. Па и кад их нађемо, хоћемо ли бити довољно мирни да их препознамо?)
Šteta što ti je blog teško čitljiv, naročito završnica...neka svetlija podloga bi više odgovarala ovom postu.
Tumaram...i ponekad sretnem Coveka..Hvala ti, jer do ovog bloga dodjem, ne tumarajuci, vec ciljno da cujem maglena zvona
