Субота, Децембар 24, 2011
У спомен...
Правили смо мост. Сада стоји, на пуно, пуно стубова. Прегазио је брдо, потом реку, разделио шуму, на путу за твој град, за Нови Сад.
Неким чудом, на сваком стубу, утиснут твој лик. А само на првом, стално, ал' баш стално, стојиш ти. Гледаш пут брда, реке, пут шума, гледаш у правцу за мој град, за Београд.
Кад год прегазим брдо и реку, кад год ходим раздељеном шумом, неким чудом, мења ми се вид. Идем горе, по мосту, гледам, ширим очи да испадну. А оне, виде доле, баш између стубова. Гледају се, моје очи, и твој лик. Све до оног првог стуба, где стално, ал' баш стално стојиш ти. Ја настављам даље, пут твог града, Новог Сада, а очи стану, да те виде.
Неким чудом, сем што виде, моје очи покисле, тада чују, ал' баш чују и твој глас. Сви стубови дођу, да стану у круг. Да одвоје свет. Да ту, ал' баш ту, буде заклон за твој смех.
У том скамењеном кругу могуће је све. Знам да знаш, да смо направили мост. Моје очи стаклене, иду по том кругу, од стуба до стуба, траже пролаз, траже место кроз које ће можда, провести тебе, твој лик и смех. Знам да знаш, да пролаза нема. Виле знају све.
Моје очи безруке, порушиће круг. И онако безноге, отрчаће за мном. Бићу враћен, сав, у овај свет, у коме није могуће све. У том свету, ал' баш том, правили смо мост. На пуно, пуно стубова. Тада нисам знао, да ће на сваком бити утиснут твој лик, и да ћеш на првом увек бити ти.
Ових дана, правим нови мост. Са пуно, пуно стубова. И да, неким чудом, на сваком, ал' баш на сваком, утиснут твој лик. Преко њих ће прећи мост. Опет ће се приближи твој и мој град. Ових дана, стално пролазим поред места где тек треба да направим први стуб. Идем миран, ал' очи задрхте. Оне знају, виде, чују вилу, њен глас, њен смех. Сада знам да моје очи могу да виде вилу. Ти се смејеш, знаш одавно...Виле знају све.
Ових дана, у овом свету, у коме није могуће све, поделио сам свој вид. Пружио сам свима ал' баш свима, као добру вест, ову причу. Добро је то што те виђам, лепу, насмејану. Добро је што знам, да знаш...
Jako lepo, mikser. U ovom svetu u kome nije moguće sve, pišeš nestvarno lepo.
Lepa i nasmejana, naša vila.. Kad vidim nešto lepo, pomislim zašto to nije videla i Ona, a sada znam, da je to lepo, u ovom svetu, u kome nije moguće sve, ustvari Ona...
@sanjarenja56
хвала сањарења :)
ова прича одудара од наслова блога "ништа лично" и мнооого је истинита :(
Shvatila sam da je lična...ali i najličnije priče možemo pisati kao da smo se distancirali :)
