Недеља, Децембар 18, 2011
Заштитнику грађана (отворено писмо)
Поштовани,
као сведок чина насиља, обести, бахатости и злостављања грађана од стране државне институције, обраћам Вам се за помоћ и заштиту. Верујем да ћете, снагом свог ауторитета, успети да зауставите ову, већ масовну појаву, којом су појединим грађанима ускраћена људскa права, а понајвише угрожено достојанство.
Појединим нашим суграђанима Републички фонд за ПИО поштом доставља образац, чији сам назив "Потврда о животу", довољно говори. Уз образац стиже и захтев да се он попуни, овери у другој државној институцији и достави фонду.
Верујем да је Србија јединствена у свету по томе што тражи од својих грађана "написмено" да су живи. Па и да није, бесмисао овог чина, утемељен у моћи државе да може да тражи од својих грађана баш све и свашта што јој на памет падне, као и у њеној лењости да нешто и сама утврди, више је него очигледан.
1. Грађанин не мора доказивати да је жив. Право на живот му је загарантовано. Потврда, "папир" као доказ, оверена од неке државне институције, само разобличава "игру" тих институција, где једна нешто "пита", а друга јој "одговара", при чему је грађанин објекат те "игре".
2. Слобода грађанина је да буде жив. Кад умре, престаје да буде грађанин. Да ли фонд тражи да му се грађанин "правда" да је жив? Може се разумети захтев за "правдањем" места боравка, писмености или образованости, држављанства, брачног статуса, запослености...Све то се, чињењем грађанина може мењати. "Бити жив" није статус, нема више облика, нема ограничења...осим, како овде ствари стоје, у Србији.
3. Како ће неко ко је слеп, непокретан, "својим личним присуством" доказати држави да је жив. Да ли је ово еклатантан пример дискриминације грађана?
4. Приватна је ствар грађанина да буде жив. Овим захтевом, то право на приватност му је оспорено. Нарочито људима који се не могу одазвати позиву да личним присуством доказују да су живи. Они ће морати да замоле неког да им помогне...Како би то изгледало у реалности? "Комшија, можете ли ми помоћи да одем до општине, треба тамо да докажем да сам жив".
Овај чин може покренути пуно питања: Зашто морам "тражити" нечији печат и потпис, да бих доказао да сам жив? Шта тај што печатира и потписује може од мене очекивати, обзиром да ја од њега нешто тражим? Да ли сам мање жив, или нежив, ако немам личну карту или пасош? Може ли неко, ко ми је украо документа, доказати да сам жив, мада можда и нисам? Смешно, зар не?
Поштовани,
предлажем да се заложите за следеће:
1. Да се забрани фонду да крши одредбе Опште Декларације о правима човека,
2. Да се укине примена слања бланко "Потврда о животу" грађанима и захтева да доказују да су живи,
3. Да фонд сам, радом својих службеника, утврђује чињенице, а да тај рад ни у чему не вређа достојанство и права грађана.
Ваше деловање, у овом случају, може само вишеструко допринети слободи грађана, очувању њиховог достојанства, поштовању приватности и других загарантованих слобода и права. С друге стране, наше друштво тиме ће се удаљити од особености у апсурдности, од деградације грађана и њиховог понижавања. На жалост, овакве идеје и чинови, попут "Потврде о животу", само сведоче колико смо далеко, као друштво, "забраздили" у безосећају и нехуманости.
У ишчекивању Вашег одговора, све грађане изложене овом институционалном злостављању и деградацији, упутио бих Вама.
Hej Sloveni još ste živi?
http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Uverenje-da-si-ziv-pa-cek-od-penzije.sr.html
"Пензионери којима је ових дана Фонд пензијског и инвалидског осигурање затражио да доставе уверење да су живи, треба то што пре да ураде како би им пензије несметано стигле. То се односи како на пензионере који су део радног стажа остварили радећи у некој од бивших југословенских република, а данас живе у Србији, или обрнуто, тако и на најстарије који дуже од шест месеци нису подизали новац са рачуна, а при том нису пријавили другу адресу боравка."
Но комент
Ето, није довољно да си жив, мора неко за тебе и то да "гарантује" :)
У ствари, то са тим "уверењем", то је типичан "Маде ин Србија" производ.
