Уторак, Децембар 20, 2011
Гост са Зида
(Вест за овај чланак? Треба да је у подножју...)
Зид. Одавно познат. Делилац.
Град, дељеник. Са свим у себи и по себи. Зид и његов град, проста, алгебарска рачунска операција. Дељење. И то тако, годинама. Јак Зид, бетон, чинило се да је константа. А није. Бежећи од свог почетка, делио је град на два. До скора.
Берлин. Двоналичан град. Без лица, са два наличја. Са два Сунца и два Неба. Скрушен и тих, растао је годинама, обезличен Зидом и поделом. Растао да смањи Зид, да замени наличја за лице. Раздељен у себи и по себи.
Берлин. Пре пар месеци. Недељен. Само фрагменти зида. Као ожиљци. Под једним Небом и једним Сунцем, тек трагови дељења. Бледи. Сад је делилац раздељен, само за знак мени и сличнима.
Ових дана, имамо госте. Неваспитане. Руке им прљаве, ноге каљаве. А опет, у нас Срба, гост је гост. Лавор с водом, па нек просипа. Мора гост да се угости, нахлебује и ушушка. И мора да се с путом својим распусти, кад нам кући улази. Вазда су нам врата била шира од куће, трпеза већа од крова, а гостињска соба најјача. Да се гост не увреди.
А он, чудан гост. Поклоне нам по дворишту данима стовара, кола пуна. И као да жури. Нема времена ни да се обрадује. Нека, нек' се не прекида, ми ћемо се зарад њега обрадовати. Морам да погвирнем пут дворишта, а знам да није лепо. Гост се, у нас Срба, само једном онегости... А тамо, по дворишту, гомиле шута, бетона, жице. Ја поклона? А гост навадио, све из кола...Сад већ почео да вади из душе. Да му довикнем. Ћут. Препашће се, а оно је гост. Знам, знам, у нас Срба гост се не препада виком, већ смехом, ракијом, најбољим што се за њега, госта, вазда сачува.
Како да му не кажем? Јес' поклон, ал' је дуплиран. Од те сорте дара, све смо реке озидали, сад ћемо и потоке. И тако, све до извора. Није нам он гост првенац. Сити смо се поклона напримали. Кипуће по дворишту, а он само слаже, додаје, допуњава. Е вала, нека га, по праву је то, гост је гост.
Из Берлина, ових дана, долет ангела. Крила пресвучена, таман тако да се они ожиљци оневиде. Са Зида. Није лептир, а ни змај. Све нам лети, па прелети. Лош гост. Мада то и нема у нас, Срба. Све и кад се чини да је лош, није. Ми смо га лошим гледали, гледањем силили. Од те силе смо га осилили. Анђела, даривача. Заборавног, што се каже у нас Срба, кратка му памет. Неосврнута.
Ових дана, види се Србија са Зида. А анђео га премешта, део по део. Берлин, све у моје двориште, све на она, најшира врата. Џаба лавора, ракије и смеха. То смо га ми, зарађеног и заузетог, угостворили. А он, вредан, угошћава нас. У нашем, мом двришту. Такав је, ваљда обичај, у њих, Германа.
Нисмо ти ми, Срби, за те "високе" алгебре. Од силног дељења, одродисмо се од множења. Од одузимања, изопштисмо збирања. Тја. Можемо само прах добро избројати. Прах из кљуна госта-анђела. Томе смо вични, ми Срби. Бројачи праха. Домаћини.
Зид је ту. Премештен, а да и није. Нов, а згрбљен. Пребројан, у камен. Пресељен, све са Сунцима и Небесима. Мање се види одавде, из мог дворишта, него из Берлина. Увек је био важан угао гледања, код нас, Срба. Али то и није алгебра, то је тригонометрија...
(Летос сам био у Берлину, пар дана. А тек данас, новине ме "подсетише" на то...)
