Пљуге и равнотежа
Поскупеше пљуге. Нису одавно. У ту част, да „заварим“ сад једну...
На
рачун тог поскупљења, требало би да нешто истовремено појефтини. Да у збиру
буде нула. Да се очува равнотежа. Није обавезно да и поскупљење и појефтињење
буду изражени у истој јединици. Нешто „скочи на горе“ у парама, нешто друго „падне
на доле“ можда у парама, а можда и у некој другој „валути“.
Шта би могло да појефтини паралелно са поскупљењем пљуга? Нешто у вези пушења? Или здравља? Види ли се то уопште? Пре изгледа да се појефтињење „размаже“ по мору вредности. И свима нам изгледа да се ништа ни не дешава, промена је толико мала, да је занемарљива. Али, то само тако изгледа.
Важно
је то што су поскупеле пљуге. Много људи троши цигаре, трпе и они около што не
пуше. Много њих опет мора да размисли и одлучи, да ли да наставе или да батале.
Мало њих и батали, они су на добитку, плус они око њих што су их „трпели“. Ето, то је неко „појефтињење“. Само, и даље
постоји „вишак“, на страни поскупљења, још нема равнотеже...
Где још оде разлика у цени? У касу државе, ваљда. Пљуге су „државни“ ресурс, бар тако сам учио, пљуге, алкохол и још по нешто. Па кад пљуге поскупе, ваљда би требало да држава појефтини. Њој би то било најлакше, због вођења касе. Али у овом систему вредности, то је немогуће. И то је очигледно, огромном броју људи. Нема равнотеже...
Коме
још буде боље, кад поскупе пљуге? Бебама, бабама, шљакерима, ђацима,
студентима. Можда шверцерима, дилерима? Глумцима, писцима? Онима што немају
посао, онима што имају посао а не треба им, има и таквих?
Не верујем да ћу да баталим пљуге, мада знам да треба. Урадићу то кад не будем имао избора. Себично, зар не? Можда ни не стигнем да их баталим, али ме много више нервира што ћу здушно да учествујем у ремећењу „равнотеже“ и то на ону, потпуно непознату страну. Радићу у корист своје штете вишеструко.
Она што сам је „заварио“ на почетку, изгорела, сама од себе. Боља варијанта, ионако су ми „с“, „д“ и „ф“ на клавиру фелерични од прогоретина.
...
Ђерам.
Стојим на семафору, чекам зелено. Прилази један од оних, што „раде на брисаћи“.
Немој, не дирај. Пита за сићу. Неам сићу, хоћеш пљугу? Гледам у кутију, има 3 комада. Ево ти све. Он
срећан, навикао једну или ни једну. Ја срећан, радим на себичности. На равнотежи. Подривам систем вредности.
