Четвртак, Јануар 12, 2012

Шта му фали?

Ето га. Отела се стрела да распори небо. Игла. Две стотине метара, можда и кусур. Са њеног врха, види се све. Узбуђење обичног човека, да здрхти, безначајан наспрам пилона, и моста. Образи да забриде и порумене. На овој "млакој" београдској зими, ту, у његовом подножју, треба мерити субјективни осећај температуре, сигурно је огроман плус. Без ветра, без кише, мада дува, пљушти...Ту, у близини моста може само бити лепо...И време, и све.

И кад год се неко дрзнуо да "чачка", "бургија", пита "неукусне" питалице, одговор је већ био ту. Да је одговор, и није, то је било питање на питање: "А шта му фали?"

Као што је требало пуно времена да се стрела справи, игла зашиљи, тако је и одговор-питање стајало, као опомена, као претња, као знак "стоп", за све оне "брижнике" и "контраше".

Наизглед, није му ништа недостајало. Огроман. Видљив с' краја света. Моћан и јак. Симбол жеља. Мера за све сличне, и будуће мостове. 

Додало му се, само од себе. Таман га је луди празнични ватромет "заогрнуо" сјајем бакљи и игром светла. Почео је да се љушти. Са себе је кренуо да стреса бетон, и "нуди" челик. Мада су га скоро сви волели, тако јако и, помало отужно, од све те љубави, он је оживео. Није знао да каже шта му фали, само је са себе стресао парчиће свог тела. Почео је да гомила материјал, испод самог себе. Давао је људима, а да није постајао мањи, ружнији.

Од материјала, готово шута, почеће брзо да се ствара муљ. Као да му је то недостајало? Муљ, муљање...

Да ли ће људи схватити шта нам мост поручује? Шта му фали? Што "даје" себе? Да није можда "полудео", од своје величине, огромности, грандионзости?

Ето људима материјал да му направе, у подножју једну малу лепу кухињу. Не ресторан, скупоцену крчму са банкет салом, са ливрејисаним особљем и парада-мајсторима. Не, због тога свега, мост је и почео да "повраћа" муљ. Само малу, готово кантину, са фуруном за печење хлеба. Фуруна да пече заувек-вечити плам. А поред кухиње, око пилона, да се обзида војнички логор, и смести војска. Војници да пазе, да случајно на мост не залута неко гладан. Не дај Боже. И да стално у кухињу доносе материјал што мост одбаци. Да крче муљ.

А кад дођу великаши, да обиђу своју величину, војници да поздраве, да сакрију муљ у чаробну кухињу. Да највећи чин рапортира, да на мосту нема гладних, да их није било и да их никада неће бити, тако му свега!

Да ли се са врха пилона види и то, колика је мера наше неумерености?

(Ова прича је измишљена, и свака сличност са стварношћу је намерна. Шта ће се још "појавити" из муља, то зна мост...а да, и великаши.)

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме


MusicPlaylist
Music Playlist at MixPod.com