Одох до пијаце
Да ли знаш да сам готов?
Да ме нема? Већ од сад.
Пожелиш ли да ме видиш,
имаш зраке, покачене,
ту, чим уђеш, огрнуте,
са мојим капутом.
Наталожен, још се трза,
ваздух ноћи у собици,
удубљен у душеку,
где сам, пружен, јео сан.
Запну ли ти врата,
глупа врата, бар понекад?
Моја нога, ни из чега,
углави се, к'о случајно,
да те сети, опомене.
И у окну, баш у стаклу,
разливен сам, свудастран,
па кад гледаш низ улицу,
видиш само леђа разних,
све их водим сад од тебе,
њихова сам сенка, ходам.
Саплићем их, да те видим,
мрштиш ли се, ил' се смејеш.
У капљици твога сока,
твоје чаше.
Оно горко, најгорчије.
У сваком облачићу,
твоје цигарете.
У твом даху, и мирису,
твојој сузи, без повода,
одједном и изненада.
Стижем све, а нема ме.
У теби је моје место,
усечено, урезано,
савршено а нестварно,
Да те боли сваки траг.
Можда мислиш да ме видиш?
Ил' посумњаш да ме знаш?
Себе лажеш успоменом,
Отиш'о сам...умро...сам.
