Глуво доба (Serbian manifesto)
Ишао сам код доктора, здрав, да ми каже, да ћу бити здравији.
Чекао свануће, у сумрак, да ми буде светлије.
Сит мајци плакао, да ме надоји.
Штетио сам своју корист, да се штетом окористим.
Кровио сам кућу, од почетка, знајући да је с краја.
Делио сам се цео, да се смањим на безмер.
Просио сам, богат, да се бедом направим.
Ишао сам путем, од рампе до рампе.
На свакој се сагнуо, да бих био вишљи.
И кад сам клекнуо, ишао сам брже,
док нисам легао. Тек сам тад полетео.
Гледао сам око себе, и видео само себе,
где продајем моје данас, за све кол'ко вреди,
и залажем сутра, проклет од тог сутра,
што сам га, алав, проћердао.
Радио сам, лењ, да бих био раднији,
учио сам, глуп, да бих слушао...
Читао сам, да пронађем веру,
нашао сам неверу, ето то сам нашао.
Нисам се помолио, да се не предомислим,
да се не поистиним.
Да се не прочујем и не провидим.
Нисам се помолио.
Откопао све сам старе,
беле пчеле, аскурђеле,
морао сам, да се кости проклетника,
саме, по јамама, не преметну.
Све сам, децо, учинио.
Стид сам појео, док заставу сам љубио.
Сад вас водим, да ме упамтите.
Да се с пута никад, али никад више,
Не сјатимо кући...
Путујемо, најзад. Мењамо неба,
земље и кошаве, нестигла јутра,
брда и планине, недотекле реке.
Све за нешто, то нешто од ништа.
Путујемо, а да да Бог, да ће бар један од нас,
некад, бар некад, бити добар, к'о да је од нас,
бити храбар, велик, јак,
бити смео, да се само једном, осврне.
Стижемо, ту где смо давно стигли,
да будемо, то што нисмо били,
волимо, то што не знамо,
испаримо, па се горе преселимо.
Горе, где ничег нема...Како кажу.
