Шта му фали?
Ето га. Отела се стрела да распори небо. Игла. Две стотине метара, можда и кусур. Са њеног врха, види се све. Узбуђење обичног човека, да здрхти, безначајан наспрам пилона, и моста. Образи да забриде и порумене. На овој "млакој" београдској зими, ту, у његовом подножју, треба мерити субјективни осећај температуре, сигурно је огроман плус. Без ветра, без кише, мада дува, пљушти...Ту, у близини моста може само бити лепо...И време, и све.
И кад год се неко дрзнуо да "чачка", "бургија", пита "неукусне" питалице, одговор је већ био ту. Да је одговор, и није, то је било питање на питање: "А шта му фали?"
Као што је требало пуно времена да се стрела справи, игла зашиљи, тако је и одговор-питање стајало, као опомена, као претња, као знак "стоп", за све оне "брижнике" и "контраше".
Наизглед, није му ништа недостајало. Огроман. Видљив с' краја света. Моћан и јак. Симбол жеља. Мера за све сличне, и будуће мостове.
Додало му се, само од себе. Таман га је луди празнични ватромет "заогрнуо" сјајем бакљи и игром светла. Почео је да се љушти. Са себе је кренуо да стреса бетон, и "нуди" челик. Мада су га скоро сви волели, тако јако и, помало отужно, од све те љубави, он је оживео. Није знао да каже шта му фали, само је са себе стресао парчиће свог тела. Почео је да гомила материјал, испод самог себе. Давао је људима, а да није постајао мањи, ружнији.
Од материјала, готово шута, почеће брзо да се ствара муљ. Као да му је то недостајало? Муљ, муљање...
Да ли ће људи схватити шта нам мост поручује? Шта му фали? Што "даје" себе? Да није можда "полудео", од своје величине, огромности, грандионзости?
Ето људима материјал да му направе, у подножју једну малу лепу кухињу. Не ресторан, скупоцену крчму са банкет салом, са ливрејисаним особљем и парада-мајсторима. Не, због тога свега, мост је и почео да "повраћа" муљ. Само малу, готово кантину, са фуруном за печење хлеба. Фуруна да пече заувек-вечити плам. А поред кухиње, око пилона, да се обзида војнички логор, и смести војска. Војници да пазе, да случајно на мост не залута неко гладан. Не дај Боже. И да стално у кухињу доносе материјал што мост одбаци. Да крче муљ.
А кад дођу великаши, да обиђу своју величину, војници да поздраве, да сакрију муљ у чаробну кухињу. Да највећи чин рапортира, да на мосту нема гладних, да их није било и да их никада неће бити, тако му свега!
Да ли се са врха пилона види и то, колика је мера наше неумерености?
(Ова прича је измишљена, и свака сличност са стварношћу је намерна. Шта ће се још "појавити" из муља, то зна мост...а да, и великаши.)
Српски бунар, да не поверујеш...
Jednog dana u dubok bunar upadne magarac. Satima je jadna životinja tužno njakala...
Ето, тако то почиње. Све са примесом оног "нашег", српског, сељачког духа и духовитости. Само је важно да "личи", све остало је у другом плану. А на крају, ту је и поука. Да не поверујеш...
Пођимо редом. Магарац је упао у бунар!?! Власник, "после дугог размишљања" одлучио је да маторог затрпа у бунару. Милосрђе. А и размишљање је било "дуго". А и магарац је био стар? А бунар дубок. И још сув. И сад, шта тражи стари, искусни, онемоћали али ипак бистрог ума, магарац, око дубоког, сувог, запуштеног бунара? Чачка мечку. Ово би могао да постане наш бренд-замисли да путујеш Србијом, пролазиш села и дворишта, по њима стари бунари...А стари магарци, мало, мало па-скок унутра...Земља чуда? Не, земља луда...
Прича, исфорсирана мудрорија, мора имати срећан крај. Како је "сељак" у садејству са комшијама(*) бацао земљу на магарца у бунару, тако је овај "стресао" исту са леђа под ноге и утабавао је, степ по степ...до "светла на крају тунела". Какав флеш.
(*)Ово већ залази у научну фантастику - да се комшије "помажу" у нас. Много реалније је да "сељака" који затрпава бунар! нико не би ни констатовао. Једино ако није његов бунар, већ неког комшије, е ту би било разних облика пикантерије, и испољавања оне оригиналне, наше праве домаће нарави...
Да се ово и овако, свари, треба...ма јок, бре...ово се не може, не сме. Атак на интелигенцију обичног читаоца толико је био "јак" и непријатан, да је "појашњење" које следи после приче о магарцу и "сељаку", дошло као "ударац лопатом по гробу", тог истог читаоца.
Ако неко, случајно, није схватио..."Tajna uspeha je u tome da se ne dozvoli gomilanje problema na plećima, već da se svaki problem što pre zbaci sa leđa i iskoristi kao stepenik da bi se popelo korak više." Е благо нама. Од сада, са успехом нећемо имати више проблема...За један успех потребни су вам: један бунар, један магарац, један сељак, по могућству власник магарца, група сељака (није неопходно, додаје се по укусу), лопата (или више лопата, ако сте додали групу сељака...). Магарца баците у бунар, сељака ангажујте да магарца затрпава док се овај не појави на врху бунара. У току ангажовања сељака, додајте и остале сељаке, ако их имате, ако не ником ништа, једино ће вам за успех требати више времена...Е да, успех је готов оног тренутка када се магарац појави на врху бунара...Сервиран успех. Све зависи од квалитета намирница, колико је магарац стар, бунар дубок и сув, а сељак милосрдан.
Из ове кухиње даље следи и ово..."I iz najdubljeg bunara može se izaći samo ako postoji jaka vera u uspeh, ako se ne pomišlja na predaju i odustajanje, jer ma koliko bunar bio dubok, izlaz se uvek vidi." За ову мудрост, морао бих пуно времена да проведем у бунару. Али, то је у ствари замка-у бунару треба да буде магарац.
И сада део, финале гранде..."Ali potrebno je da svi podignute glave gledamo u jedini izlaz i udružimo snage da do njega što pre dođemo." Еее, са овим се није зафркавати. Овај позив на једноумље, магарцу који је сам на дну бунара, то је ок...Али, овде каже "сви"? Па још "једини излаз"..."удружимо снаге"...Овде лончићи почеше да се бркају. Колико сам ја разумео, магарац је имао пуно среће, пошто је "сељак" чуо да се овај дере. Иначе могао је да гледа у "комад плавог неба" са свом магарећом вером к'о у коња, тешко би га то избавило. Хвала богу, тј сељаку, да је решио да га "затрпа"...Са ким је магарац "удружио снаге", осим ако прича није "прерађена"...Можда је ту било још магараца, на дну бунара, сетите се почетка...Србија, дворишта, бунари, магарци...Е сад, вероватно због "једноставности" рецепта за успех, остали се не спомињу...Ко ће га знати. Зато ваљда иде ова сумњива..."Ako se jedni penju otresajući probleme s leđa, a drugi kopaju presahli bunar ne bi li našli vodu, svakim zamahom ašova povećavajući dubinu, teško će se ukazati ivica koju treba preskočiti i izaći na slobodu". То је то. Дефинитивно. Било је више магараца у бунару. И постојала је "реакција"-то су они што су "кварили" идеју (вође) главног јунака приче. У ствари, свашта је ту било, на дну бунара..."Još ako pri tome iskopanu zemlju nabacuju na pleća onima koji traže izlaz, druge teškoće im nisu potrebne." Драма једна. Али, поента је у томе да "се пише" само онај који је, газећи по пораженим припадницима своје врсте, "испливао" на површину. Исплутао. Српски бунар. А да је, којим случајем победио неко из "реакције" и појавио се на супротном крају планете-негде у Кини, шта ја знам где, какав би то тек био успех. И поука. Као, само копајте, и кад не видите "светло", само копајте, мора да се појави. Или, ништа није дубље од вере, наде и жеље...једног магарца, да поново буде "слободан". Само кад је слободан, може да скочи у бунар, све остало је животарење, скок је живот...
Много је ово...Банално. А опет, плод је "слободе" и "демократије"...Нису сви плодови "слатки". Неки се морају "ољуштити"...Опет, овакви, који се сами "љуште", ти су најкориснији. Сами покажу своју срж, "до коске"...Плодови те биљке...биљке "људождерке". У ово "плодоносно" време, бирамо шта и где да "загриземо". А како дани (читај-овакве приче) долазе, све ми је слабији апетит...
Само, нешто ми је промакло. Тренутак у ком се "сељак" сииилно изненадио када је угледао магу, на врху бунара. То није наш "сељак". Генерално, тај није наш. Наш човек више не може да се изненади. Шта год да ради, или ништа да не ради, једноставно, њему је тај осећај изненађености угинуо. Давно... И због тога, сумњам у веродостојност ове, и свих сличних прича-рецепата из кухиње из које долази овај народни приповедач. Његова прича-рецепт, са паметним магарцем и сељанином "странцем", није ни писана за нас, због нас. Да ли та кухиња ишта спрема због нас? Коме ово "инстант", фаст-фуд јело треба да се допадне? Него, савет-ово одмах да се преведе, упакује, обавезно етикетира "Маде ин Србија"... а може и ситним словима да се назначи "експорт за ЕУ", случајно да не залута...Па њима, тамо, пријатно...а нама, како Бог да.
У спомен...
Правили смо мост. Сада стоји, на пуно, пуно стубова. Прегазио је брдо, потом реку, разделио шуму, на путу за твој град, за Нови Сад.
Неким чудом, на сваком стубу, утиснут твој лик. А само на првом, стално, ал' баш стално, стојиш ти. Гледаш пут брда, реке, пут шума, гледаш у правцу за мој град, за Београд.
Кад год прегазим брдо и реку, кад год ходим раздељеном шумом, неким чудом, мења ми се вид. Идем горе, по мосту, гледам, ширим очи да испадну. А оне, виде доле, баш између стубова. Гледају се, моје очи, и твој лик. Све до оног првог стуба, где стално, ал' баш стално стојиш ти. Ја настављам даље, пут твог града, Новог Сада, а очи стану, да те виде.
Неким чудом, сем што виде, моје очи покисле, тада чују, ал' баш чују и твој глас. Сви стубови дођу, да стану у круг. Да одвоје свет. Да ту, ал' баш ту, буде заклон за твој смех.
У том скамењеном кругу могуће је све. Знам да знаш, да смо направили мост. Моје очи стаклене, иду по том кругу, од стуба до стуба, траже пролаз, траже место кроз које ће можда, провести тебе, твој лик и смех. Знам да знаш, да пролаза нема. Виле знају све.
Моје очи безруке, порушиће круг. И онако безноге, отрчаће за мном. Бићу враћен, сав, у овај свет, у коме није могуће све. У том свету, ал' баш том, правили смо мост. На пуно, пуно стубова. Тада нисам знао, да ће на сваком бити утиснут твој лик, и да ћеш на првом увек бити ти.
Ових дана, правим нови мост. Са пуно, пуно стубова. И да, неким чудом, на сваком, ал' баш на сваком, утиснут твој лик. Преко њих ће прећи мост. Опет ће се приближи твој и мој град. Ових дана, стално пролазим поред места где тек треба да направим први стуб. Идем миран, ал' очи задрхте. Оне знају, виде, чују вилу, њен глас, њен смех. Сада знам да моје очи могу да виде вилу. Ти се смејеш, знаш одавно...Виле знају све.
Ових дана, у овом свету, у коме није могуће све, поделио сам свој вид. Пружио сам свима ал' баш свима, као добру вест, ову причу. Добро је то што те виђам, лепу, насмејану. Добро је што знам, да знаш...
Гост са Зида
(Вест за овај чланак? Треба да је у подножју...)
Зид. Одавно познат. Делилац.
Град, дељеник. Са свим у себи и по себи. Зид и његов град, проста, алгебарска рачунска операција. Дељење. И то тако, годинама. Јак Зид, бетон, чинило се да је константа. А није. Бежећи од свог почетка, делио је град на два. До скора.
Берлин. Двоналичан град. Без лица, са два наличја. Са два Сунца и два Неба. Скрушен и тих, растао је годинама, обезличен Зидом и поделом. Растао да смањи Зид, да замени наличја за лице. Раздељен у себи и по себи.
Берлин. Пре пар месеци. Недељен. Само фрагменти зида. Као ожиљци. Под једним Небом и једним Сунцем, тек трагови дељења. Бледи. Сад је делилац раздељен, само за знак мени и сличнима.
Ових дана, имамо госте. Неваспитане. Руке им прљаве, ноге каљаве. А опет, у нас Срба, гост је гост. Лавор с водом, па нек просипа. Мора гост да се угости, нахлебује и ушушка. И мора да се с путом својим распусти, кад нам кући улази. Вазда су нам врата била шира од куће, трпеза већа од крова, а гостињска соба најјача. Да се гост не увреди.
А он, чудан гост. Поклоне нам по дворишту данима стовара, кола пуна. И као да жури. Нема времена ни да се обрадује. Нека, нек' се не прекида, ми ћемо се зарад њега обрадовати. Морам да погвирнем пут дворишта, а знам да није лепо. Гост се, у нас Срба, само једном онегости... А тамо, по дворишту, гомиле шута, бетона, жице. Ја поклона? А гост навадио, све из кола...Сад већ почео да вади из душе. Да му довикнем. Ћут. Препашће се, а оно је гост. Знам, знам, у нас Срба гост се не препада виком, већ смехом, ракијом, најбољим што се за њега, госта, вазда сачува.
Како да му не кажем? Јес' поклон, ал' је дуплиран. Од те сорте дара, све смо реке озидали, сад ћемо и потоке. И тако, све до извора. Није нам он гост првенац. Сити смо се поклона напримали. Кипуће по дворишту, а он само слаже, додаје, допуњава. Е вала, нека га, по праву је то, гост је гост.
Из Берлина, ових дана, долет ангела. Крила пресвучена, таман тако да се они ожиљци оневиде. Са Зида. Није лептир, а ни змај. Све нам лети, па прелети. Лош гост. Мада то и нема у нас, Срба. Све и кад се чини да је лош, није. Ми смо га лошим гледали, гледањем силили. Од те силе смо га осилили. Анђела, даривача. Заборавног, што се каже у нас Срба, кратка му памет. Неосврнута.
Ових дана, види се Србија са Зида. А анђео га премешта, део по део. Берлин, све у моје двориште, све на она, најшира врата. Џаба лавора, ракије и смеха. То смо га ми, зарађеног и заузетог, угостворили. А он, вредан, угошћава нас. У нашем, мом двришту. Такав је, ваљда обичај, у њих, Германа.
Нисмо ти ми, Срби, за те "високе" алгебре. Од силног дељења, одродисмо се од множења. Од одузимања, изопштисмо збирања. Тја. Можемо само прах добро избројати. Прах из кљуна госта-анђела. Томе смо вични, ми Срби. Бројачи праха. Домаћини.
Зид је ту. Премештен, а да и није. Нов, а згрбљен. Пребројан, у камен. Пресељен, све са Сунцима и Небесима. Мање се види одавде, из мог дворишта, него из Берлина. Увек је био важан угао гледања, код нас, Срба. Али то и није алгебра, то је тригонометрија...
(Летос сам био у Берлину, пар дана. А тек данас, новине ме "подсетише" на то...)
Старословенска...
Беше то осмог октобра, неке врло важне године.
Кућа широм отворених прозора и врата. Врућ ваздух, зачињен мирисима масовног олакшања и весеља, куљао је из куће. Домаћи, помешани са гостима, радовали су се трећу ноћ заредом. Само је омалени крзнени старац, с времена на време провиривао иза огњишта. Хватао је тренутке, за које је веровао да га нико не види, да зашкргуће зубима, прорежи на славље и покуша да дозове своју Домовику. Како је бука била несносна, њу није могао дозвати.
Старца нико није примећивао. А и што би? Било је то доба велике радости. Трећи дан од рођења детета. То је оно доба за које кажу да се кућа сва преврне наопачке. Доба у ком се сва чула смешају у једно - чуло наде. Гости и домаћи, ослепљени, оглувљени, једни преко других слепљени без гриже савести и чула додира, распиривали су, свако своје чуло наде, и полагали око колевке бебе. Гомила положене наде, већ првог дана весеља прерасла је колевку и заклонила бебу. Само је Домовик због тога био љут. На сваку положену наду неког пијаног госта, он је спомињао свог Велеса. "Беж, беж, не гомилај, к'о да ниси са Светог Дрвета сишао. Медведа ћу ти послати из корена...". Знао је Домовик, још тог првог дана славља, да су преконоћ, преколено и прекосутра ово чедо прекородили. Знао је да је стигло време, кад се кућа напушта...
Чедо је плакало, али џаба. Рекосмо већ, није било чула да се чедо љуљушне. На нади се не мож' љушкати, угладити ил' млекопити. Све и да може, од гомиле наде на бебана се навалила сен. Домовик, видевши то зло у очи, напуштао је своје место иза огњишта, крзнена лопта котрљала се под колевку, тек да скрене пажњу Сварога и пренесе радости ватре и топлоте. Чинио је то сва три дана, па се уморио...Питао је Сварога за бебана:"Је ли овај Сварожић?". Одговора није било. А време је текло.
Домовик треће вечери преста да обилази колевку. Сав уморан, очерупан, обезнађен, кренуо је да пакује угљене, за пут. Знао је да не сме сачекати суђаје. Могао је да сачека и седму ноћ, али чему? Кућу, једночулни центар света, нико није ни помишљао распремати. "Не ваља тако...", гунђао је. Бебу од доласка нико није опрао. Гледао је своје гараве шаке, борећи се са својом савешћу. Отупео, није се љутио ни на Сварога што не донесе бебану своју кошуљу, такав је ред...
Ено и њих, суђаја. Ноћ, трећа (срећа?) од реда. Осми октобар, нека врло важна година. Кућа широм отворена, а ипак на кров насађена. Улазе, излазе, уносе, износе, котрљају, вуку...Гости домаћи, гости дивљи. Унутар куће безподне, срчом босе девојке у белом. Рубови хаљина им крвави. Сви се сударају, једно другом смеју, а да то и не знају. Носе наду под пазусима, у наручјима.
Суђаје су ту, крај брда наде. Она најстарија, најгаднија, искри очима. Хоће њима разгорети огњиште. А оно згасло, од немара. Она средња стаде брдо да подкопава. Знала је да само ако прва дође до бебана, само тад му може руку ишчупати или око ископати. Најмлађа је плакала, још од првог корака по срчи. Само је њена хаљина била бледокрва. Таква, водена, најмлађа је стално понављала: "Није трећу ноћ, дочуван".
Стаде се брдо рушити. Гости, домаћи, не засташе. А што би? Од судбине још нико није стигао утећи. То је само један чин, трен, да се рече неречено, види невиђено, пусти непуштено. Колиска као да изрони. У том часу, најмлађа суђаја прогута свој плач. Најстарија мрско запљуну по огњишту. Она средња, сакатишка, обесплењена, стаде цикати: "Нема га, украде се чедо од судбине...". На креветићу само гарава пелена, у клупко набрана.
Од тад у нашој кући нема Домовика. Живимо сами са собом, за вратом нам сваком седи суђаја. Од њих нас не виде ни Перун, ни Велес, ни Сварог. Гледа нас Морана, она може видети кроз суђаје.
А онај крзнаш? Бебокрадица, језди шумом. Скупља птичија млека, њима натапа своје крзно. Од тад је у нашим крајевима све мање птица. Беба расте облизујући Домовика. Сви чекамо да довољно нарасте, да нам кућу обиђе. Биће љута, по кожи ће јој се оцртавати дан њеног рођења, како све беше, неки 5 октобар, неке много важне године...
Заштитнику грађана (отворено писмо)
Поштовани,
као сведок чина насиља, обести, бахатости и злостављања грађана од стране државне институције, обраћам Вам се за помоћ и заштиту. Верујем да ћете, снагом свог ауторитета, успети да зауставите ову, већ масовну појаву, којом су појединим грађанима ускраћена људскa права, а понајвише угрожено достојанство.
Појединим нашим суграђанима Републички фонд за ПИО поштом доставља образац, чији сам назив "Потврда о животу", довољно говори. Уз образац стиже и захтев да се он попуни, овери у другој државној институцији и достави фонду.
Верујем да је Србија јединствена у свету по томе што тражи од својих грађана "написмено" да су живи. Па и да није, бесмисао овог чина, утемељен у моћи државе да може да тражи од својих грађана баш све и свашта што јој на памет падне, као и у њеној лењости да нешто и сама утврди, више је него очигледан.
1. Грађанин не мора доказивати да је жив. Право на живот му је загарантовано. Потврда, "папир" као доказ, оверена од неке државне институције, само разобличава "игру" тих институција, где једна нешто "пита", а друга јој "одговара", при чему је грађанин објекат те "игре".
2. Слобода грађанина је да буде жив. Кад умре, престаје да буде грађанин. Да ли фонд тражи да му се грађанин "правда" да је жив? Може се разумети захтев за "правдањем" места боравка, писмености или образованости, држављанства, брачног статуса, запослености...Све то се, чињењем грађанина може мењати. "Бити жив" није статус, нема више облика, нема ограничења...осим, како овде ствари стоје, у Србији.
3. Како ће неко ко је слеп, непокретан, "својим личним присуством" доказати држави да је жив. Да ли је ово еклатантан пример дискриминације грађана?
4. Приватна је ствар грађанина да буде жив. Овим захтевом, то право на приватност му је оспорено. Нарочито људима који се не могу одазвати позиву да личним присуством доказују да су живи. Они ће морати да замоле неког да им помогне...Како би то изгледало у реалности? "Комшија, можете ли ми помоћи да одем до општине, треба тамо да докажем да сам жив".
Овај чин може покренути пуно питања: Зашто морам "тражити" нечији печат и потпис, да бих доказао да сам жив? Шта тај што печатира и потписује може од мене очекивати, обзиром да ја од њега нешто тражим? Да ли сам мање жив, или нежив, ако немам личну карту или пасош? Може ли неко, ко ми је украо документа, доказати да сам жив, мада можда и нисам? Смешно, зар не?
Поштовани,
предлажем да се заложите за следеће:
1. Да се забрани фонду да крши одредбе Опште Декларације о правима човека,
2. Да се укине примена слања бланко "Потврда о животу" грађанима и захтева да доказују да су живи,
3. Да фонд сам, радом својих службеника, утврђује чињенице, а да тај рад ни у чему не вређа достојанство и права грађана.
Ваше деловање, у овом случају, може само вишеструко допринети слободи грађана, очувању њиховог достојанства, поштовању приватности и других загарантованих слобода и права. С друге стране, наше друштво тиме ће се удаљити од особености у апсурдности, од деградације грађана и њиховог понижавања. На жалост, овакве идеје и чинови, попут "Потврде о животу", само сведоче колико смо далеко, као друштво, "забраздили" у безосећају и нехуманости.
У ишчекивању Вашег одговора, све грађане изложене овом институционалном злостављању и деградацији, упутио бих Вама.
Стари сплав (само за одабране)...
За овај сплав, из наше приче, само се зна да је укрцавање почело деведесетих прошлог века. И око тога има пуно спорења, као уосталом око свега, за шта се на крају баладе покаже да и није било вредно спора и труда.
Елем, сплавари су пристизали, из разних праваца. Сви су били као насликани, руком једног истог мајстора. У сваком пару очију, сем дубоког сивила, носили су одразе својих згаришта. Кретали су се полако, без преке журбе, знали су да на сплаву има места за све, иако су се много пре њих силни баш давно укрцали.
Долазило је, приликом укрцавања, до разних комешања на сплаву. Неки стари сплавари поздрављали су новопридошле, тражили им места, где да одложе својту и прње, тражили им одмор од ходочашћа. Други су, опет, негодовали. Галамили су да се сплав нагиње, сами скакали по њему како би га заљуљали и показали да постоји опасност. Знали су, да кад се сплав отисне, све мора да се дели, и места за путнике, и храна и вода, све.
Свака нова група сплавара долазила је из другог правца. У то време свет није имао 4 стране, не, био је свестран. Године су пролазиле. На сплаву се време почело мерити по доласку група сплавара. А сплав је, неким чудом постајао све мањи, а да се није смањивао, био је све старији, а да се време није убрзавало...Љуљао се, све више и страшније, а путници су били све уморнији и измученији, иако сплав још није запловио.
Било је на том сплаву свега за видети. Почели су се рађати и умирати, волети и мрзети, подкрадати и штитити. Било је туча међу сплаварима, свађа, песме...Појавио се ту, на њему, живот у свом новом, другачијем облику, живот упућених једних на друге, скучено битисање. Овладала су нека правила, која нигде сем ту, нису могла постојати. Као да је сама Пандора походила сплав, шверц, превара, пљачка, крађа посташе свакодневне некажњиве појаве. Беше на сплаву и судија и полицајаца, али су се стопили. Постали су , једноставно, само јединке међу многобројнима...
Као и увек, у свакој групи твореној на хаосу и елементарним правилима опстанка и останка, најсналажљивији и најпромућурнији, ствараше своје групе и кланове, сопствених верника и (п)оданика. Тад се почеше међусобно "гристи" и "јести", и све ту, на лицу места, пред оним истим сивим очима придошлих, и у међувремену, згаслим очима старих путника. Издвојише се вође, да нуде наду у безнађу, да нуде светла по сталним ноћима, да траже веру, да траже све. И све то стојећи на сплаву, на најсувљим, "најбољим" местима, стојећи на "поједеним" путницима. Обичан, а већ одрођен свет око њих, све је слабије видео и чуо, све је лакше чекао на свој ред, да буде "поједен". Од силних понуда често се губила и свест. И док су једни нудили и тражили, други су почели тумарати по сплаву...Схватише тумарајући да је то једина могућност да стигну своје сопствене душе. Иако су им свима душе биле у замци, овима што нуде ђаво је за њих (душе) већ дебело стао да плаћа, а овима што тумарају, преостало зрно свести није допуштало да се с ђаволом тргује. Зато су, за казну, морали да иду стално, јачи по правилним круговима, они слабији како су једино могли...Најслабијима се њихове душе привиђаше у узбурканим водама око сплава, те скакаше, неповратно...
Свима је било заједничко само једно, а то је трен у коме ће сплав кренути на свој пут. Вођама би то био знак све њихове моћи у немоћи, вођенима лакши ваздух у плућима приликом тумарања. Само најмудрији су знали да сплав неће никад кренути. Он стоји, плута, одвезан од обале, спреман увек само да потоне. Они су имали, дубоко у својим одбеглим душама, само блеске приказа:
Само неколицина ће преживети. То нису ни "изабрани", ни вође, ни богови. То су они, најближи својим душама, коренима и прецима, срођени са својим временом, било да су дошли из свестрана, било да су на сплаву поникли. Свако бојен гаром са свог рођеног згаришта, знојем својим и знојем својих ближњих. "Грижени" а непоједени. Они који ће претећи време, израсти таман толико колико треба за дах, да кад сплав додирне дно, њихова уста изговарају истину.
На сплаву сам. Сада и заувек. Старим "грижен" и "уједан", стигнем покадкад своју душу, таман мислим да је видим, али је не чујем, па опет изнова...па буде обратно. Додирујем често маглено звоно, а звука нема. Само знам да тонем, да тонемо...
(Дело "посвећеног" човека нема временску одредницу. Све је већ одавно речено (то "све" је највећа бесконачност, мање тога је написано, још мање насликано (нижи нивои бесконачности), а на нама је да завирујемо у кутке, одижемо каменчиће и тражимо те величине. Па и кад их нађемо, хоћемо ли бити довољно мирни да их препознамо?)
Добар дан, ал' стварно...
Ово је "немилосрдна" анализа једног говора, који се, сам по себи, није требао ни догодити...(http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Tadic-Zahtev-da-priznamo-KiM-iznet-u-poslednjim-trenucima-pregovora-Srbija-ga-nije-prihvatila.sr.html)
"Ми нисмо такав захтев прихватили, нити ћемо га прихватити”, рекао је Тадић и додао да се сада ради о једној политичкој борби и да је уверен да ће Србија убедити своје европске партнере да је то немогуће.
Суштина неодрживости ове реченице је у уверењу "...да ће Србија убедити своје европске партнере...". На жалост, овде партнера, а ни партнерства нема. Ми би, можда изнад свега, волели да је тако, али сурова реалност каже да од тога нема ништа. Нула. Зеро. Да би били партнери, морали би да будемо у ситуацији да делимо све, и добро и зло, и права и обавезе, и сиротињу и богатсво, и тако даље, и тако ближе...А пошто нема партнера, сем голе жеље да је тако, ова "голотиња" већ, полако али сигурно, прелази у класичну порнографију. Да се ми мало пробудимо, ма колико ти снови да су слатки?
"Наставићемо нашу борбу на један миран дипломатски начин, убеђујући наше партнере, и сигуран сам да ће они на крају разумети да без Србије као централно постављене земље на Балкану нема мирног и стабилног Балкана, а да је то у интересу свих европских земаља како не би плаћали страховито велику цену као што је то било деведесетих година”, рекао је Тадић, а преноси Бета.
Не, не можемо им претити. Морали би да се, бар мало, плаше те батине коју им показујемо. Е па такав облик амнезије само ми себи смо могли да допустимо. Елем, страховито велику цену "деведесетих" платили смо ми, они је се нису плашили ни тада, а што би сада? Да не помињем да су своје "прсте" гурали, али увек тако да се само увере да је Балкански лонац "врео", при чему се нико од њих није "опекао". После деведесетих, дошла је деведесет девета, бомбе по Србији...Бомбе по земљи из срца Балкана...Па нису те бомбе дошле, вештим техникама вођене и навођене са Марса. Из Европе су, те исте Европе, којој је мир интерес (ха). Авиони, камиони...Па је после дошао Бонд Стил, у срце тог истог Балкана, све да се "учврсти" и "осигура" мир. Лепо је то што ће се "наша борба наставити", али ова нација треба да зна о чему се овде ради...
"Верујем да ћемо после једне нове дипломатске офанзиве успети да убедимо наше европске партнере, ако не ову генерацију убедићемо следећу, уосталом и у Европи се дешавају избори као и овде, јер су аргументи на нашој страни”, рекао је Тадић.
Нове офанзиве? Још није крај агонији? А шта је било са "старом" офанзивом? А још горе је то са "следећом" генерацијом, пошто им ова не ваља, нама не одговара? Беше једна невероватна представа, Краљ иби, и невероватни Зоран Радмиловић са својом реченицом "Оооо, народе мој...". Беше и један филм, једино му наслов ваља-"Непристојна понуда"-а то смо имали овде, у овом случају. А да заокружим ове позоришно филмске асоцијације, у мени омиљеном "Лепа села лепо горе", постоји сцена у којој Манда скида чизме, поздравља се са мртвим кумом речима "Куме мој, одох ја, доста је било...", па из мрака, из дубине замке, крене ка светлу, крене за смрћу, крене...као слободан, миран човек, свестан себе и свега у вези с тим...
Тадић је поновио да Србија неће одустати од Резолуције УН 1244.
Док су они морали да се труде око смишљања нових, и све новијих услова које треба испунити, садистички речено, било је "неке дражи". А како смо ми и тај део "посла" преузели на себе, ово већ има мазохистичку ноту (која траје 7х24, ха као реклама)
"Она (резолуција) донела је мир на простору Косова и Метохије и сачувала је људске животе. Она је гаранција заштите људских права независно од тога колико која нација има припадника на Косову и Метохији”, сматра Тадић.
Нити је на Косову и Метохији мир, нити су сачувани људски животи. Нема тамо ни Г од неке гаранције било ком српском детету кад пође ујутро у школу, да ће видети своју мајку поподне, кад се врати...ако се врати...Нема те и такве Резолуције.
Према његовим речима, Резолуција УН 1244 о Косову је и правни основ у којем се може пронаћи решење за проблем КиМ. Тадић је рекао да има јасан политички план како то решење треба да изгледа и да ће ако разговори о томе буду приведени крају изаћи у јавност.
У сваком случају, рекао је Тадић, „не треба излазити у јавност пре времена да би читав план био ефективан и дао резултат”.
Јасан политички план? За шта? Па тако нешто нико више не тражи...Не треба њима план. Њима треба још само једна проста ствар-да Србија сама призна то, ту франкенштајнску творевину, то њихово чедо...Србија је дала скоро све-војска и полиција су се повукле, предали смо председника републике, предали смо и генерале, Срби сада тамо живе у резерватима, може свака шуша да их убија а да за то не одговара, могу и да им ваде органе зарад трговине, па да се на то гледа као на нешто "интересантно"...остало је да се унизи тако што ће "запљунути" свој Устав, сама рећи да је то у реду да јој део земље није важан, па има Србија земље колико хоће та Европа, ено је у Војводини, Рашкој, све где је нема...
"Ми смо сви и наша дипломатија и сви који су се бавили евроинтеграцијама потрошили сву људску енергију да одбранимо наш интегритет и да добијемо статус кандидата (за ЕУ)”, рекао је Тадић.
„Огромна енергија је изливена. Није нам жао и нећемо да одустанемо. Ми јасно знамо да је то пут. Србија мора да уђе у ЕУ зато што немамо боље решење. Када бисмо га имали радо бисмо заокренули у овим околностима јер се и Европа суочава са проблемима, а с друге стране Србија не може да одустане од елементарних интереса”, рекао је Тадић.
То што сте трошили, то је у реду...мислим на енергију. Трошили сте и нашу, моју, вала као да је и она ваша. За сада, од интегритета још нешто и има. Од статуса нема ништа. А ако је то основ "новог политичког плана" типа "и статус и интегритет", е то је већ злоупотреба народне интелигенције. Па разне смо те "игре парова" прошли до сада, све смо их изгубили. Сами смо смишљали игру, њена правила, сами и, само ми смо у томе учествовали, и све смо увек чинили да изгубимо...зато што је исход сваке од тих био један, једини-пораз. Па ваљда има доста материјала да се извуче "наук". Увек је тако, кад "нема бољег решења". То је флоскула, то нема везе са реалношћу. У животу увек има више опција, више решења, увек...Све зависи од мудрости, зрелости и одговорности онога ко може да препозна, да схвати и прихвати...али стварно, искрено, од срца.
Како је председник навео, актуелна власт због политике према Косову „трпи страшне оптужбе” да је издајничка иако се, према његовим речима, сада види да то није тачно. „Не може нико да ме убеди да одустанем од Резолуције УН 1244 и учинићу све да убедим своје саговорнике ЕУ да је то модел који треба да применимо”, рекао је Тадић.
Немојте им се правдати, господине председниче. Нисте ви рекли да не прихватате њих, обратно је. Овакав резон је вероватно последица оне инсуфицијенције енергије из претходног пасуса. Како иначе схватити. А то што Вас већ сада убеђују да одустанете од 1244, реците им да Ви та овлашћења и немате. Од партнера сте их превели у саговорнике. Само им реците да Ви нисте тај саговорник. Иначе...
Тадић је казао и да Србија мора да пронађе решење за проблем Косова.
Ово је једина истина. Као и увек, дошла је на крају, кад су већ све теме исцрпљене, кад су већ сви уморни да виде, чују и конзумирају ту фамозну истину...
Као што рекох, на сам